Fudbal „prste da poližeš“. To je onaj postulat koji Grobari sažimaju rečenicom: „Partizane, igraj i pobedi“. U tom slučaju „igraj“ znači probaci loptu kroz noge protivniku i napravi ga smešnim pred celim svetom, uživaj u tom saznanju da vrištiš od radosti, a ovo „pobedi“, jasno je, imperativ je gola za prolaz.
Može li tako?
Spojiti fudbal i estetiku jeste navijački poklič, baziran na tradiciji, ukorenjen u idealima kluba, oličen u navijačima koji otvorenih usta gledaju fudbal kakav sanjaju i kakav smo svi kao deca zavoleli (jer, šta je fudbal ako nema „štikle“, finte ili ono kad lopta uleti u „devedeset“?), ali u moderno doba (a pod tim podrazumevamo eru od devedesetih do danas) teško ostvariv. Gotovo romantično deluju scene u kojoj jedan tim, taman bio i Parni valjak, melje i protivnici pred njim padaju.
Naprotiv, suprotnih primera je toliko više da bi svi u crno-belom – oni koji će dres tih boja obući večeras na terenu ili u njemu pohrliti na tribine – trebalo da se zapitaju kakav Partizan žele protiv Jang Bojsa (21.05, RTS 1). Onaj koji će igrati poletno, lepršavo, da na petoparcu zavrti glavu Švajcarcu i zadovolji ukuse probirljive publike (legitimno) ili takmičarski, ratnički, pa i tim koji će odigrati ružan fudbal, ali će na kraju utakmice meča petog kola Grupe B Lige Evrope da bude srećan?
Dileme ne bi smelo da bude. Tim pre što ima u sadašnjoj generaciji (kako u ekipi, tako i u rukovodstvu) ljudi koji su mogli da se praktično uvere kuda taj lepi fudbal vodi. Nije li akcija iz 18. minuta okršaja sa Lacijem u jesen 1998. potvrda te teze?
Kako lepo, ma, čini se da to danas ni kreatori PES-a ne bi smislili, izgleda onaj akat kadGoran Trobok odloži petom Saši Iliću, tadašnji i sadašnji kapiten samo je bocne doMateje Kežmana, ovaj nasamari Matijasa Almeidu do te mere da Argentinac ne zna gde je pošao i ostavi brisan prostor već pomenutom Troboku, koga ni Siniša Mihajlović ne može da stigne, pa je vispreni crnogorski vezista zavrne pred peterac, a sadašnji selektor Mladen Krstajić ukliza za 1:0 i potres na tribinama, jer se čini da će pasti prvi favorit za osvajanje Kupa pobednika kupova.
Čini vam se da je to pravi fudbal?
Rezultat na kraju 2:3.
Ne vredi ni školski gol glavom sadašnjeg sportskog direktora posle idealnog centaršutaBelog Bjekovića. Ne vredi, jer u međuvremenu Italijani igraju ne nešto specijalno, ali pakuju golove (malo i uz pomoć sudije Frica Štuklika iz Austrije) i eto ih u narednom kolu takmičenja koje će naposletku osvojiti.
A onda narednih dana, pa i meseci, svi u Partizanu pričaće „imali smo Lacio“, „igrali smo lepo“, „samo još da izvučemo pouke za sledeću sezonu“.
Dogodine dođe Spartak iz Moskve, one tamo Porto, pa dođe i Bajern Minhen u Humsku, gostovaće i praška Slavija i opet će Partizan igrati fudbal za tri koplja bolji od Čeha – kakvi su to samo golovi bili, prava umetnička dela Lazovića, Ilića i Vukića – ali neće proći, jer nije naučio da se takmiči. Neće objasniti ni sebi, ni navijačima, ni ljubiteljima fudbala da utakmice poput tih i ove večerašnje mora da igra kao onu pre Lacija.
Ružno!
Niko se danas ne seća nekih spektakularnih poteza iz vremena kad je prvi put pred Partizanom oružje položio Njukasl. Ne može ni da ih se seti, jer ih je malo bilo. Teška utakmica za gledanje, kamoli za igru, ali pojavi se lukavi Vlada Ivić i ne preterano inteligentni Stjuart Pirs, te danas svi pamte kako je Vuk Rašović zadržao prisebnost kao na Sent Džejms parku i sa 11 metara odveo crno-bele dalje.
Bez estetike. Bez umetničkog dojma. Jer ovo nije fudbal za raju. Ovo je fudbal u kome ne sme da se zanemari taktika, jer taktika koju će smisliti Miroslav Đukić možda se ispostavi upečetljivijom od poteza bilo kog pojedinca na terenu. Partizanu, koji je naučio da se takmiči i ako ne igra lepo, da bude konkurentan kao u prvom mandatuVladimira Vermezovića, možda i više od toga, večeras nisu potrebni ni peta Troboka, ni lucidnost Kežmana, šta će mu i gol Krstajića, ako će da primi tri… Ne, crno-belima je protiv Jang Bojsa neophodan Leandre Tavamba da ga spakuje kolenom u padu, iz drugog pokušaja, samo da se lopta preturi preko gol-crte, kao što je to učinio protiv Olimpijakosa.
Makar posle toga Kamerunac ostao bez vazduha.
Čak i tako ružan gol, kakav se ne uči u mlađim kategorijama druge najbolje škole u Evropi, biće lep. Jer ko ne razume tu apstraktnu umetnost kakvu zagovaraju Grobari kroz fanzine, da je u ružno lepo i da ima vrednost kakva odoleva zubu vremena, ne mora ni da dolazi na stadion u meču u kome se neće brojati „štikle“, finte ili ono kad lopta uleti u „devedesdet“ i u kome estetika ne znači ništa ako na semaforu bude pisalo, na primer:
„Partizan – Jang Bojs 1:0“.
Za estetiku će biti vremena….
Tekst : Mozzart sport
