Ljajićeva iskrenost o Partizanovim finansijama je hvalevredna, ali pristup je suštinski pogrešan
Piše: Volimpartizan.rs
Rasim Ljajić je u razgovoru za Kurir rekao ono što svi znamo: Partizan mora da pronađe 2,9 miliona evra do 31. marta ili UEFA monitoring postaje egzistencijalni problem. Rekao je i da “neće da laže da je sve bajno.” Cenim tu iskrenost — ozbiljno cenim. Ali iskrenost o simptomima bez imenovanja bolesti nije hrabrost. To je narativ za javnost koji ništa ne menja. A ono što me zaista ljuti nije cifra od 2,9 miliona. To je činjenica da Partizan, posle svih ovih godina, i dalje planira da reši problem tako što će se obratiti istim onima koji su ga u taj problem gurnuli.
Partizanove finansije i večiti obrazac: panika, moljakanje, zakrpljavanje
Ovo smo već gledali. Svaki UEFA monitoring je ista predstava u tri čina.
Prvo — prizna se da je situacija teška. Zatim se razgovara sa “privrednicima i bankama.” Na kraju — obraćanje državi, jer niko drugi ne sme ili ne može da pomogne. Ljajić kaže “obratićemo se i državi ako bude bilo potrebno.” Kad to nije bilo potrebno? Njegovo sopstveno priznanje da je “država uvek davala” govori sve. Pitanje koje niko ne postavlja: pod kojim uslovima država daje, i šta Partizan zauzvrat gubi?
Godinama gledam isti ciklus. Monitoring — panika — zakrpa — kratkoročni mir — novi monitoring. Ništa strukturno se ne menja. Niko ne gradi sistem koji bi učinio Partizan nezavisnim od milosti onih koji nemaju nikakav interes da Partizan bude jak.
Zašto Partizan ne može da privuče nezavisne sponzore
Evo pitanja koje niko u upravi ne postavlja naglas, a koje bi trebalo da bude prvo na dnevnom redu: zašto ozbiljni privatni sponzori ne ulaze u Partizan?
Nije zato što Partizan nema brend. Nije zato što nema navijačku bazu. Nije zato što nema tržišnu vrednost. Razlog je jednostavan i svi ga znaju — svaki privrednik koji bi hteo ozbiljno da uloži u Partizan mora da računa na posledice. U sistemu gde je jedan klub nečiji ljubimac, gde se resursi usmeravaju u jednom pravcu, gde su pravila igre napisana za jednog igrača — ko sme da stavi novac u drugog? Ko će rizikovati probleme sa državnim organima zato što je sponzorisao “pogrešan” klub?
To je suština koju Ljajić ne pominje. A to je jedina stvar koja zaista vredi da se kaže.
Propušteni Partizanovi transferi — Simić i Roganović kao simptomi
Ljajić pominje da su računali na prodaju igrača u januaru. Torino je navodno nudio četiri miliona za Simića. CSKA Moskva je bio zagrejan za Roganovića. Obe ponude su prema izveštajima odbijene kao nedovoljne.
Na papiru, to zvuči kao čvrst stav kluba koji čuva svoju imovinu. U praksi, to je luksuz koji Partizan u ovoj finansijskoj situaciji ne može sebi da priušti. Klub koji moli za 2,9 miliona za golo preživljavanje odbija četiri miliona za jednog igrača — i onda se čudi što je u “kritičnom periodu.” Ovde se vidi koliko je situacija apsurdna: nemaš za plate, ali odbijaš konkretne ponude jer nisu dovoljno visoke. Po kojim kriterijumima? U čijem interesu?
Ljajić kaže da bi u junu Partizan mogao da “uđe u stabilniju fazu” kroz letnje transfere. Ovo sam čuo toliko puta da sam izgubio brojač. Jun je uvek obećana zemlja. A do juna opet treba preživeti monitoring, platiti plate, održati klub na aparatima.
Partizanova uprava — trenja u najtežem momentu
Ono što me posebno brine je Ljajićevo priznanje da u upravi postoje “nesporazumi, razmirice, različita gledišta.” Trenja između Mijatovića i Lazovića u momentu kad klub mora da nađe tri miliona evra za preživljavanje nisu razlika u mišljenjima — to je strukturalni problem upravljanja.
A gde je Milka Forcan? Osoba koja bi trebalo da bude najglasnija u ovom trenutku i koja je istinski sposobna i vredna— zadužena za finansije — gotovo da se ne pojavljuje u javnosti. Ljajić i Mijatović govore o novcu, a čovek zadužen za novac ćuti. To nije detalj. To je simptom organizacije u kojoj niko ne zna tačno ko za šta odgovara, ili ne sme da preuzme tu odgovornost javno.
Ljajić govori o konsenzusu i saglasnosti kao idealima. Lepo zvuči. Ali kad klub tone, konsenzus je luksuz. Trebaju ti jasne nadležnosti, jasna odgovornost i neko ko će reći: ovo je moj posao, ovo je moja odluka, ovo je moja greška ako ne uspe.
Partizan zaslužuje bolje od večitog preživljavanja
S godinama naučio sam da prepoznam razliku između teškog perioda i sistemskog problema. Težak period je kad ti nedostaje kvalitetan napadač ili kad izgubiš derbi. Sistemski problem je kad svake godine moliš za isti novac od istih ljudi, odbijaš ponude koje bi te spasile, a uprava se svađa dok sat otkucava ka UEFA roku.
Ljajić kaže da je situacija nezahvalna. Situacija nije nezahvalna — situacija je neravnopravna. Partizan ne posluje u istim uslovima kao njegov najveći rival, i svi to znamo. Ali ako uprava nije spremna da to kaže javno i da traži rešenja van sistema koji ih guši — onda je moljakanje jedino što im preostaje. A moljakanje nije strategija. Moljakanje je preživljavanje do sledećeg monitoringa.
Jedna stvar mi ne da mira posle ovog intervjua: Ljajić kaže da želi da “rastereti državu.” Istovremeno najavljuje da će se obratiti državi. To je rečenica koja poništava samu sebe — a niko je ne primećuje. Navijači koji veruju da se nešto suštinski promenilo u načinu vođenja kluba, voleo bih da mi objasne šta tačno. Jer ja, koliko god da gledam, vidim isti scenario sa novim licima. A imam dovoljno godina za sobom da znam — nova lica bez novog sistema daju isti rezultat.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
