Kad mladi fudbaler bira da li će igrati za filijalu, onda klub više nije klub

Janković je jesenas bez problema igrao za Teleoptik i beležio asistencije — sada odbija, a Partizan to trpi umesto da reaguje

Piše: Volimpartizan.rs

Momak koji je protiv TSC-a proveo nula minuta na terenu odlučio je da neće da igra za filijalu. I niko u Partizanu ga nije zaustavio. Ova rečenica sadrži sve što treba da znate o tome gde se srpski omladinski fudbal nalazi — u rukama dece koja su naučena da biraju, i odraslih koji im to dozvoljavaju. Dimitrije Janković je talentovan vezista, to govore brojke iz jesenjeg dela sezone. Ali talenat bez minuta na terenu je mrtvo slovo na papiru, a upravo to on sada bira da bude.

Partizanova filijala i brojke koje govore same za sebe

Pogledajmo činjenice pre nego što se neko uvredi.

Janković je jesenas za Teleoptik zabeležio 12 asistencija. Dvanaest. U pola sezone, u Srpskoj ligi Beograd. Bio je jedan od ključnih igrača tima koji se bori za prvo mesto.

U Superligi, njegova minutaža izgleda ovako: 29 minuta protiv Radnika na premijeri proleća, 17 protiv Spartaka, tri protiv OFK Beograda, nula protiv TSC-a. Tendencija ne ide na gore — ide na dole.

Rasim Ljajić, predsednik kluba, u oktobru prošle godine za Mozzart Sport pohvalno govori o tome kako je Janković „pristao da igra za Teleoptik bez problema, a ranije se to smatralo da je ispod časti.” Pohvalio ga je jer je radio ono što se podrazumeva. A sada isti taj igrač to isto odbija.

Šta se promenilo za nekoliko meseci? Jankovićev talenat se nije promenio. Njegova minutaža u prvom timu se smanjila. Promenio se neko ko mu šapuće na uvo.

Menadžeri i roditelji — veliko zlo omladinskog fudbala

Evo gde priča prestaje da bude o Jankoviću, a počinje da bude o sistemu koji uništava generacije.

Srpski fudbal je pun mladih igrača kojima roditelji i menadžeri objašnjavaju da je igranje za filijalu „korak nazad.” Da je sedenje na klupi prvog tima „bliže šansi.” Da je važnije biti u svlačionici sa seniorima nego trčati po terenu svake nedelje. Ovo je laž koja je razorila više karijera nego bilo koja povreda.

Dete od 19 godina ne može i ne treba samo da donosi ovakve odluke. Za to postoje treneri, direktori, skauti — ljudi čiji je posao da procene gde će mlad igrač najviše napredovati. Marko Jovanović, trener Teleoptika, je čovek koji je Jankoviću prvi dao šansu među seniorima krajem 2024. Čeka ga u filijali, gde bi bio oslonac u trci za prvo mesto. A momak odbija.

Ko stoji iza te odluke? Ko devetnaestogodišnjaku objašnjava da je bolje da skuplja minute na klupi Superlige nego da igra 90 minuta svake nedelje? Ko ga gleda kao investiciju za transfer, a ne kao mladog čoveka kome treba razvoj?

Posle mnogo godina gledanja kako se Partizan odnosi prema mladim igračima, jedno mi je jasno: kada menadžer uđe u priču pre nego što igrač dostigne 50 utakmica u seniorskom fudbalu, karijera je u opasnosti. Ne od nedostatka talenta — od viška ambicije onih koji od tog talenta žive.

Partizan bez discipline — kad filijala trpi jer igrači biraju

Posledice Jankovićevog odbijanja nisu apstraktne. Teleoptik je direktno oslabljen.

Uz Jankovića, nema ni Marka Lekića — napadača koji je jesenas postigao 11 i namestio deset golova. Lekić ne igra jer je istekao rok za dvojnu registraciju, pa sedi na klupi prvog tima. Dakle, Partizanova filijala je ostala bez dva igrača koji su zajedno učestvovali u preko 40 golova u jesenjem delu — jednog zbog administracije, drugog zbog kaprica.

Teleoptik je poravnat sa obrenovačkim Radničkim na 38 bodova. Cilj je plasman u Prvu ligu. A oslabljeni ste jer vam momci neće da igraju ili ne mogu zbog propisa.

U vreme Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića, ovako nešto nije bilo nezamislivo — bilo je nemoguće. Fudbaleri su prihvatali odluke struke. Tačka. Nije se pitalo da li ti se sviđa Srpska liga. Rekli su ti da ideš, i išao si. I upravo zato je Partizan ličio na klub.

Danas? Ivan Martinović trenira bez pogovora i igra gde mu kažu. On je izuzetak. A izuzetak bi trebalo da bude pravilo.

Partizanova omladinska politika i deca koja se tretiraju kao roba

Na kraju, ovo nije tekst o Jankoviću. On ima 19 godina i radi ono što mu govore ljudi u koje ima poverenje. Problem je što ti ljudi nisu trener i sportski direktor — nego menadžer i roditelj.

Decu u srpskom fudbalu sve više gledaju kao robu za preprodaju. Nije bitno da li momak igra, da li napreduje, da li se pravilno razvija. Bitno je da bude „vidljiv” — na klupi Superlige, na spisku prvog tima, u bazi podataka za skaute. A činjenica da taj isti momak propadne jer nikada nije stekao iskustvo od 150-200 ozbiljnih utakmica pre 23. godine — to nikoga ne zanima, jer je do tada već prodat ili bačen.

Ovo je bolest koja razara ne samo Partizan, nego čitav srpski fudbal. Ali Partizan bi trebalo da bude iznad toga. Partizan bi trebalo da bude klub u kome struka odlučuje, a igrači slušaju. Partizan bi trebalo da bude mesto gde se deca razvijaju, a ne pakuju za izlog.

Jankovićevih 12 asistencija za Teleoptik jesenas su dokaz da filijala radi. Njegovo odbijanje da se vrati je dokaz da sistem oko filijale ne radi. I dok god igrači biraju umesto da treneri odlučuju, Partizan će imati talente koji sede i filijalu koja pati.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11