Partizan je u Evroligi izgrađen kao tim-oko-jednog-čoveka, i to je funkcionisalo tačno onoliko koliko je trebalo rivalima da otvore skauting izveštaj. Tri uzastopna poraza — Real, Panatinaikos, Fenerbahče — nisu sramota po sebi. Sramota, ili bolje rečeno zabrinjavajuća istina, jeste što sva tri meča pričaju istu priču: zaustavite Karlika Džonsa i zaustavili ste Partizan. A to više nije taktička pretpostavka, to je uputstvo za upotrebu koje sada ima svaki trener u elitnom takmičenju.
Kako je Partizanov plan u Evroligi postao javna tajna
Prva tri kola su bila bajka. Karlik je vodio crno-bele kao da je sâm pisao scenario, publika u Beogradskoj areni dobijala je ono zbog čega plaća kartu, a mi smo većina — i ja uključen — dozvolili sebi da ponekad pomislimo kako je ovo održivo. Nije. Već u meču sa Bajernom se nazirao obrazac — Bavarci su ga udvajali po celom terenu, samo nisu imali individualne alate da ga u potpunosti ugase. Real je imao. Panatinaikos je imao. Fenerbahče je imao.
Brojke su okrutne. Protiv Zelenih 2/11 iz igre. Protiv Fenerbahčea 1/7, i to isključivo šutevi za dva. Osam asistencija u Istanbulu zvuči lepo dok se ne setite da je Lovernj u tri-četiri navrata propustio da nagradi loptu koja mu je stigla na obruč. Ovo nisu brojke pleja koji je potonuo. Ovo su brojke pleja na koga rivali bacaju dva igrača znajući da niko drugi neće da ih kazni.
Šta se dešava sa Partizanom kada Karlik Džons sedne na klupu
Ovo je deo koji me brine više od svega. Kada je Penjaroja pokušavao da odmori vidno iscrpljenog Džonsa, napad crno-belih sa Pajolom i Vildozom na organizaciji nije izgledao kao napad. Izgledao je kao vežba iz slobodne improvizacije. Italijan je završavao napade iz cirkuskih pozicija jer sat kuca, Argentinac je gubio lopte na pasovima koje bi i omladinac trebalo da rutinski uradi.
To nije pad kvaliteta — to je dijagnoza. Odavno naučio sam jednu stvar: tim koji nema plan B nije tim, to je nada koja igra u uniformi. A Partizan trenutno nema plan B. Nema ga u napadu, nema ga u raspodeli odgovornosti, nema ga ni u glavama igrača koji su, čini se, i sami prihvatili da je njihov posao da Karliku dodaju loptu i gledaju.
Zašto Karlik Džons ne može sam da iznese Partizanovu sezonu
Pogledajte kalendar. Evroliga svake nedelje, ABA liga, Kup Radivoja Koraća, pa fajnal for, pa plej-of. Od igrača Karlikovog gabarita — jer “Sudanski puž” nije fizička gromada, već plej koji živi od eksplozije i promene pravca — tražiti da sve ovo iznese na leđima znači svesno ga trošiti. Već se protiv Fenerbahčea videlo da nema goriva. U nekoliko situacija koje za njega inače spadaju u domen rutine, nije imao snage da ih dovede do kraja.
Svetla tačka je bio Lamar Stivens. I to je, nažalost, drugi deo iste priče. Kada vam je najbolji pojedinac na terenu čovek koji je dva sata pred utakmicu bio pod znakom pitanja zbog stomačnih problema — to nije kompliment Stivensu (iako je zaslužen), to je presuda ostatku rotacije. Gde su bili Olman, gde Itan, gde ostali koji su na papiru doneti upravo zato da Karlik ne mora da bude i početak i kraj svake akcije?
Šta Penjaroja mora da promeni pre nego što bude kasno
Da budem pošten — teško je biti preoštar. Partizan je na 3-3 u Evroligi, protiv kalendara koji je uključivao tri potencijalna šampiona. Pre sezone (sa ovim i ovakvim rosterom) bih potpisao ovaj skor obema rukama. Ali razlika između “dobar start” i “održiv projekat” leži upravo u pitanju koje Penjaroja mora sebi da postavi ovog trenutka: šta ekipa radi kada Karlik ne može, neće ili ne sme?
Odgovor “nadamo se da to neće da se desi” nije odgovor. To je molitva. A u Evroligi se molitve ne nagrađuju bodovima.
Lični komentar: Partizan u Evroligi i stara navijačka zamka
Priznaću nešto, bez stida. Posle onog starta sa tri pobede, i ja sam se uhvatio kako gradim očekivanja koja nikada nisam smeo da imam. To je ta navijačka zamka u kojoj živimo decenijama — damo klubu tri dobre nedelje i već pišemo scenario sezone. Pa dođe realnost, u ovom slučaju u obliku Reala, Panatinaikosa i Fenerbahčea, i podseti nas šta je razlika između iskre i vatre.
Partizan trenutno ima iskru po imenu Karlik Džons. Vatra — to je nešto što se gradi kolektivno, kroz raspodelu tereta i sistem u kome više ljudi može da bude rešenje u ključnom trenutku. Toga, bar za sada, nema.
Da li se rešenje problema krije u ovom rosteru od 14 igrača ili se pod hitno konačno mora reagovati na tržištu (što svi mislimo) stvar je klupske odluke.
Kako god, ovako ne ide na dobru stranu.
