Piše: Volimpartizan.rs
Partizan je sinoć u Areni pokazao da veliki klub nije samo pobeda, nego i ruka pružena porodici čoveka koji je voleo košarku
Partizan je sinoć u Areni bio veći od košarke, baš zato što nije pokušao da bude veći od tuge. Edin Avdić, koji je preminuo 3. juna u 47. godini, dobio je od crno-belih ono što čovek takvog traga zaslužuje: poštovanje bez računice i toplinu bez ikakve podele.
U večeri finala ABA lige protiv Dubaija, KK Partizan je pozvao njegovu suprugu Anju i sina Isaka, ali važnije od samog poziva bio je način na koji ih je dočekao. Bio sam u Areni i nisam imao dilemu šta gledam. Nije to bio kadar za društvene mreže, nego ljudski gest koji je pogodio pravo tamo gde sport ponekad najjače ume — u grlo, pa pravo u oči.
Nekako uz Partizan godinama naučiš da razlikuješ protokolarni aplauz od onog koji izlazi iz stomaka. Sinoć je cela dvorana ustala baš tako. I zato ne preterujem kad kažem: Partizan je u tom trenutku pobedio nešto veće od protivnika — pobedio je ravnodušnost.
Partizan nije skandirao prezime, nego čoveka
Najvažnije je bilo to što Arena nije skandirala funkciji, karijeri ili popularnosti. Skandirala je čoveku. Kad se prolomilo Edinovo ime, nije to bila formalnost pre početka, nego opraštaj od glasa koji je mnogim generacijama davao boju i ritam košarkaškim noćima na ovim prostorima.
Sinoć se nismo opraštali od rejtinga, broja prenosa ili poznatog TV lica. Oprostili smo se od čoveka. Trofeji pune vitrinu, ali ovakvi trenuci pune smisao jednog kluba. Ko u tome vidi samo usputnu ceremoniju pred veliku utakmicu, taj, po mom osećaju, ne razume ni Partizan ni sport.
KK Partizan je Isaku i Anji dao nešto veće od protokola
Posebno me pogodila slika Isaka na parketu uz Anju. Jedan dečak sa loptom u rukama, jedna majka koja nosi bol kakvu niko sa strane ne može da izmeri i jedna Arena koja pokušava da im makar za mrvu olakša noć — to je kadar koji ne izlazi lako iz glave.
I nije poenta u tome da sada romantišemo dete jer je dete. Poenta je da se u toj sceni videlo kako ljubav prema košarci preživljava i ono najteže. Isak možda jednog dana postane igrač, možda izabere mikrofon kao otac, možda ode sasvim trećim putem, ali će pamtiti da ga je Partizan dočekao kao svoga. To nije mala stvar. To se nosi ceo život.
JSD Partizan je još jednom bio širi od svake podele
Zbog toga mi je sinoć pred očima stalno bio Partizan kao sportsko društvo, a ne samo kao jedan klub ili jedan rezultat. Kada je Partizan najveći, on ne pita ko si po veri, naciji ili prezimenu. On prepozna čoveka i stane uz njega. Ko god je godinama uz crno-bele zna da su najveći trenuci ovog društva uvek bili širi od dresa i semafora.
Znam da će neko reći da emocija ne osvaja titule. Tačno je, ne osvaja. Ali klub bez ovakve širine postaje firma u dresu, a Partizan nikada nije smeo da pristane na to. Ili verujete da sportsko društvo mora da ostane zajednica ljudi, ili pristajete da bude samo hladna mašina za rezultat. Ja tu biram bez mnogo dvoumljenja.
Upravo zato me nervira kada se Partizan svede samo na puko brojanje pehara. Nije Partizan bez grešaka, daleko od toga, ali u ovakvim trenucima podseti zašto toliko ljudi ostaje vezano za njega uprkos svemu. Neki klubovi imaju rezultat. Partizan, kada je pravi, ima i dušu.
Partizan i Edin Avdić ostaju spojeni u jednoj slici
Edin Avdić je za mnoge bio jedan od onih glasova bez kojih se košarka ne sluša isto. Prenosio je i velike pobede i teške poraze, umeo da pogodi emociju bez viška patetike i da utakmici doda dramaturgiju koju ne zaboravljate. Zato ni sinoćnji oproštaj nije mogao da bude običan.
Košarku na ovim prostorima ne čine samo koševi i trofeji, nego i ljudi koji su znali da te trenutke ispričaju tako da ih pamtimo duže od rezultata. Edin je bio jedan od tih. Zato je i bilo prirodno da baš Partizan, klub čije je pobede i rane pratio njegov glas, pronađe meru između dostojanstva i emocije.
Neću da glumim tvrdoću — oči su mi bile pune kad sam video kako dvorana stoji zbog njega, a kako mali Isak prirodno traži loptu kao da preko nje razgovara sa ocem. Postoje večeri kada sport pobegne iz statistike i vrati se onome zbog čega smo mu verni. Sinoć je bila jedna od tih večeri.
Jedna misao me od sinoć ne pušta i voleo bih da je čujem i od ljudi koji su bili u Areni. Da li mi, kao navijači, umemo da pokažemo ovakvu širinu i nežnost dok su ljudi još sa nama, ili nas tek gubitak natera da budemo bolji nego što inače jesmo? Partizan je porodici Edina Avdića pružio dostojanstvo koje se ne glumi. Mene zanima da li ste i vi osetili isto što i ja — da je klub u tom aplauzu na trenutak ogolio svoju najlepšu suštinu.
