Predsednik Partizana postavio je knjigu žalosti za najtrofejnijeg trenera u istoriji kluba — istog trenera kome za života nije obezbedio mesto u prvom redu dvorane koju je punio decenijama
Piše: Volimpartizan.rs
Vidim da je Partizan postavio knjigu žalosti za Duleta Vujošević ispred Arene. Lepo. Plemenito. Prekasno. Čoveku kojem nisu mogli — ili tačnije, nisu hteli — da obezbede stolicu u prvom redu dok je bio živ, sada nude prostor da ga oplakujemo. Ne mogu da ne primetim ironiju. Zapravo, mogu. Ali neću.
Posle više od četrdeset godina intenzivnog praćenja ovog kluba, razvio sam osećaj za razliku između gestova koji dolaze iz srca i onih koji dolaze iz protokola. Knjiga žalosti ispred Arene spada u drugu kategoriju. Nije da ne cenim nameru — cenim. Ali prava namera se pokazuje dok je čovek živ, ne kad mu više ne možeš ništa da ponudiš osim mesta u našem sećanju.
Dule Vujošević je za Partizanovu košarku ono što je bio Ivica Osim za fudbal — veličina kojoj se klanjamo, ali je tretiramo kao da pripada prošlosti dok još diše. Stolica u prvom redu Arene nije bio luksuz. Bio je minimum. Bio je gеst koji bi koštao klub manje od jednog prosečnog transfera, ali bi značio više od deset pobeda. I nismo ga učinili.
Zašto Partizan nije dao Duletu ono što je zaslužio
Znam tačan razlog. Znam I da li je neko pitao, pa dobio “ne” kao odgovor. Znam da je tema uopšte otvorena. Ali znam NAŽALOST i ovo: u klubu gde se sve svodi na budžet, ROI i poslovne planove, gestu poput ovog nema mesta u Excel tabeli.
Ostoja Mijailović vodi Partizan kao kompaniju. I u tome ima logike — klub mora da bude održiv, da posluje pametno, da ne tone. Razumem to. Ali Partizan nije samo kompanija. Partizan je institucija sa dušom, i deo te duše su ljudi poput Duleta koji su klub gradili dok drugi nisu ni razmišljali o njemu ili se ni rodili još nisu.
Kad ta duša postane sekundarna u odnosu na Excel i kada se prodaš za jednu pišljivu sezonsku kartu koju ne pokloniš LEGENDI, klub gubi nešto što nikakav novac ne može da vrati. I to se upravo desilo.
Dule nije tražio titulu, platu, mercedes. Tražio je — ili bar zaslužio — da mu se pokaže da nije zaboravljen. Stolica u prvom redu. Poziv na utakmice. Prisutnost. Bilo šta. I nije dobio ništa osim tišine, dok su drugi, manje zaslužni, uz opravdanje da su”platili”, sedeli na mestima koja su mu po pravu pripadala.
Ako je besplatna ulaznica za prvi red Arene DULETU VUJOŠEVIĆU bila cena propadanja i bila presudna za pozitivno poslovanje kluba – biram da klub propadne!
Obrazac koji me brine više od pojedinačne greške
Ovo nije izolovana greška. Ovo je obrazac. Partizan poslednjih godina tretira legende kao muzejske eksponate — divimo im se retrospektivno, ali ih ne pozivamo na kafu. Slavimo ih kad odu, ali ih ignorišemo dok su tu.
Video sam kako su igrači koji su doneli titule zaboravljeni čim prestanu da budu korisni. Video sam kako se uprava ponaša kao da su svi — igrači, treneri, legende — samo resursi koji se koriste dok traju, pa se zamenjuju.
I najgore od svega: video sam kako 90% zaposlenih u klubu prevrće očima kad vide ovu politiku, ali ne smeju ništa da kažu. Jer Partizan nije demokratija. Partizan je kompanija u kojoj jedan čovek donosi odluke, a ostali izvršavaju.
Ne krivm njih. Krivim sistem koji ih primorava da ćute.
Partizan vs. oni koji Partizan vode — razlika mora da postoji
Ovo mora da bude jasno: Ja ne napadam Partizan. Napadam upravu koja Partizan koristi umesto da ga gradi.
Partizan je klub sa istorijom, sa navijačima koji ga vole i kad gubi, sa igračima koji bi dali sve za grb. Partizan je Arena puna ljudi koji pevaju i kad rezultat nije na našoj strani. Partizan je tradicija, ponos, identitet.
Ali Partizan nije Ostoja Mijailović. I nije budžet. I nije biznis model.
Partizan je veći od bilo koga ko ga trenutno vodi. I upravo zato moram da kažem ovo: Čovek koji dozvoljava da se Dule Vujošević tretira kao sporedna stvar dok je živ, a postavlja knjigu žalosti kad umre, nije razumeo šta znači voditi ovaj klub.
Koliko košta dostojanstvo?
Ne znam koliko košta stolica u prvom redu Arene. Pretpostavljam — mnogo. Možda protokolarno zahteva da se neko izmesti. Možda zahteva telefonski poziv. Možda zahteva da neko kaže “hajde da to sredimo.”Možda samo dobru volju onog ko sam o tome odlučuje.
Ali znam koliko košta kada to ne uradiš: Košta te dušu kluba.
I znam koliko je bilo puno srce ranije gledati sve te LEGENDE PARTIZANA i majka Milku u tom prvom redu i biti ponosan što su deo PARTIZANA.
I sad imam knjigu žalosti ispred Arene. Imam saopštenja. Imam fotografije. Imam sve osim onoga što je bitno — Dule je otišao znajući da mu klub za koji je dao najbolje godine nije dao ni minimum poštovanja dok je bio tu.
To nije greška. To je sramota.
Šta očekujem sad?
Ništa. Ne očekujem da se išta promeni. Očekujem da će uprava nastaviti da vodi Partizan kao firmu, da će legende biti tretirane kao marketing alati, i da će oni od nas koji ovo prate decenijama nastaviti da gledaju kako se klub koji volimo pretvara u nešto što ne prepoznajemo.
Ali neću da ćutim. Neću da gledam knjigu žalosti i činim se da je to dovoljno.
Dule Vujošević je zaslužio stolicu, fotelju, krevet u prvom redu. Zaslužio je poštovanje. Zaslužio je da Partizan pokaže da razume ko je on i šta je učinio.
Sada je za sve kasno.
Umesto toga, dobio je tišinu za života i ceremoniju posle smrti.
I mi smo svi krivi što smo to dozvolili.
Ne znam da li sam u pravu ili me samo bes vodi. Možda ima razloga koje ne vidim — i znam da je Dule odbio ponudu za drugi,treći red, možda postoji kontekst koji mi nedostaje. Ali posle više od 40 godina gledanja kako Partizan funkcioniše, naučio sam da verujem onome što vidim: Uprava koja ne poštuje legende dok su žive ne zaslužuje da ih oplakuje kad odu.
