Partizan je od Čukaričkog izgubio 0:2 u Humskoj, upisao sedmi poraz u svega 12 utakmica i prvi put u poslednjih deset godina pustio ovog rivala da na njegovom terenu slavi. To nije samo loš rezultat, to je još jedan dan u nizu u kojem se vidi da ekipa nema ni čvrstu odbranu, ni jasnu ideju u sredini terena, ni oslonac u napadu. Prošle jeseni, posle 1:4 na Banovom brdu, Predrag Mijatović je jedva dočekao da smeni Srđana Blagojevića. Posle ovoga, o statusu Saše Ilića niko u Humskoj ni ne pokušava da priča. A ima o čemu.
Dva prekida, nula odgovora: Đokovićev dvostruki udarac Partizanu
Čukarički je oba pogotka postigao iz prekida, oba glavom, i oba potpisao Milan Đoković. Prvi je stigao iz slobodnog udarca Marka Docića, drugi iz kornera koji je izveo rezervista Uroš Nikolić, ušao umesto povređenog kapitena. Partizan ni za jedan od ta dva skoka nije imao odgovor, iako je cela liga od starta sezone pokazala da se ovaj domaćin ne snalazi kad lopta padne u peterac.
Đoković je time dobio najefikasniju sezonu u karijeri (strelac je bio i u Nišu, u drugom kolu), Čukarički je dobio pobedu, a privremeni trener Mihajlo Trajković – do juče čovek sa omladinske klupe – dobio je argument više da ostane duže od dve utakmice. Njegov tim je igrao visoko, oslonjen na vic Uroša Miladinovića, brzinu Lazara Markovića, veštinu Estonca Karela Mustme i pronicljivost Đorđa Jovanovića. U prvih 45 minuta ličili su na goste iz Lige konferencije koji su došli u Beograd da odrade posao. Pa su ga i odradili.
Partizan bez odbrane, bez veze, bez centarfora – a sve je to već viđeno
Na suprotnoj strani, slika koja se ponavlja do dosade. Odbrana meka kao i prethodnih meseci, vezni red bez smislenih rešenja (osetilo se odsustvo Milana Vukotića), a napad u kojem se Že, Čumić i Trifunović nisu proslavili. Dve prilike u prvom poluvremenu – Že i Čumić – jedino su što može da se napiše na stranicu domaćina pre pauze. Sve ostalo je dezorganizacija u kojoj svako igra po svom.
Ilić je na pauzi posegao za pokerom izmena: izašli su Petrović, Zeković, Čumić i Trifunović, ušli Milovanović, Baba, Zubairu i Kojzek. Prvi put posle dugo vremena Partizan je imao dva napadača istovremeno, i mladi Austrijanac Kojzek je uneo pozitivan impuls, šutirao, tražio šansu. Zubairu je promašio sa dva metra. Više od te sitne faze oživljavanja nije bilo, pogotovo zato što je sa druge strane briljirao mladi golman Vladan Ćarapić, tri puta bolji od Kojzeka u ključnim trenucima. Marko Milošević je u Partizanovom golu sprečio težu katastrofu – ako je ovo već nije.
Kad su ti golmani najbolji igrači, poruka je jasna
Postoji detalj koji se ponavlja već nekoliko sezona, a ovde opet puca u oči: golman je ponovo među najboljim pojedincima Partizana. To nije kompliment Marku Miloševiću, to je dijagnoza ekipe. Kad ti golman skida najgore, znači da sve ispred njega radi slabije nego što bi smelo.
Zato je ispravno pitanje za Humsku prestalo da bude da li ima talenta u timu. Ima ga. Pitanje je ko ovde pravi tim. Trajković je sa druge strane za dve utakmice pokazao postavku, orijentaciju i prepoznatljive ideje. Partizanova strana terena ni posle 12 kola ne nudi ništa što bi se moglo nazvati jasnim planom.
Zvižduci sa tribina kao jedini iskren izveštaj
Iz kluba vole da priču uokvire kao spoljni pritisak, nepravdu, splet okolnosti. Nije ih tamo niko gurnuo. Sedam poraza u 12 utakmica je brojka koja ne trpi filozofiju. Ni jedan od uobičajenih izgovora – mlad tim, povrede, kalendar – ne pokriva činjenicu da protivnici dolaze u Humsku, igraju, stvaraju i odlaze sa bodovima. Čukarički je to ovde uradio skoro rutinski.
Zvižduci kojima su navijači ispratili ekipu u tunel bili su, bez preterivanja, najpošteniji izveštaj sa meča. Ako iz uprave misle da se iz ovoga izlazi tako što se o smeni ne priča, prevariće se dva puta. Jednom zato što smena nije bila tabu kad je šef bio Blagojević, i drugi put zato što utakmice posle ovakvih poraza po pravilu budu još teže. Problem nije što se greši. Problem je kad greške počnu da liče na pravilo.
