Kad zablistaš posle razvoda — Parker, Pejn i Džons cvetaju, ali Partizan očigledno nije kriv

Učinak bivših igrača Partizana u novim klubovima otkriva više o njihovom karakteru nego o crno-belom sistemu

Piše: Volimpartizan.rs

Četiri kilograma. Toliko je Džabari Parker izgubio za prvih nekoliko dana u Badaloni. Četiri kilograma koja je, očigledno, mogao da izgubi i u Beogradu — ali nije hteo. I ta činjenica, više od bilo kog poena, skoka ili procenta šuta, govori sve što treba znati o tome šta se dešavalo u Partizanu ove sezone. Nije bio problem u sistemu. Nije bio problem u ligi. Problem je bio u ljudima koji su uzimali novac a zauzvrat davali — ništa.

Kameron Pejn noćas postiže 32 poena za Filadelfiju, šutira 8 od 8 za tri poena. Parker debituje za Huventud sa 13 poena i 60 odsto šuta iz igre. Tajrik Džons u dresu Olimpijakosa redovno pruža solidne partije, poslednja protiv PAOK-a — 12 poena bez promašaja. Sva trojica igraju onako kako smo u Partizanu godinama čekali da igraju. I sada treba da se zapitamo — da li je bilo do nas?

Zašto Partizan nije kriv za neuspeh Parkera, Pejna i Džonsa

Kao iz topa — ne, nije. Ali hajde da budemo precizniji od toga.

Pejn je, istini za volju, povremeno pokazivao u Partizanu da ima kvalitet za ovaj nivo. Bio je neretko najefikasniji igrač crno-belih i njegove bljeskove nismo zaboravili. Obeštećenje koje je Partizan dobio za njega je korektno i tu nema gorkog ukusa. Pejn je bio profesionalac sa problemom uklapanja — neprijatno, ali ne skandalozno.

Parker i Džons su druga priča. Potpuno druga.

Parkerovo ponašanje u Partizanu — skandal koji se prikrivao brojevima

Džabari Parker je doveden kao najveće pojačanje pred sezonu. Najveća plata u timu. Igrač sa NBA pedigreom. Čovek koji je trebalo da bude stub oko koga se gradi projekat.

A šta smo dobili?

Tromo kretanje po terenu. Bez skoka — doslovno i metaforički. Bez volje da istrči u tranziciju. Bez energije koja bi sugerisala da ga je makar malo briga za dres koji nosi. Posle 40 i kusur godina praćenja Partizana, naučio sam da prepoznam igrača koji je odustao. Parker nije odustao — jer nikada nije ni počeo.

I onda ode u Badalonu i za nedelju dana skine četiri kilograma. Počne da šutira 60 odsto iz igre. Veže deset trojki na treningu. Najavi ulazak u formu kao da je do sada bio na odmoru.

Pa je li bio na odmoru? U Beogradu? Dok je primao najveću platu u timu?

Evo šta je ta situacija uradila svlačionici: kada najplaćeniji igrač šeta po terenu, a ostali vide da za to nema posledica — hemija je mrtva. Kada igrač koji zarađuje više od svih demonstrira da mu je svejedno — svaki saigrač koji trči i bori se oseća se kao budala. To nije taktički problem koji trener rešava tabelom. To je otrov.

Tajrik Džons i Partizan — prst navijača nije bio bez razloga

Džons je otišao posle haosa koji je nastao nakon odlaska Željka Obradovića. Navijači su s pravom uperili prst u njega. Nije bio jedini krivac — ali bio je simptom svega što nije funkcionisalo. I sada igra odlično za Olimpijakos.

Da li me to iznenađuje? Ne posebno. Igrači koji nisu spremni da se bore u teškim okolnostima uvek procvetaju kada im je udobno. Olimpijakos ima infrastrukturu, budžet, stabilnost. Lako je igrati dobro kada te ništa ne pritiska. Pitanje je nikada bilo da li Džons UME — pitanje je da li HOĆE kada je teško. Partizan je dobio odgovor.

Vujoševićeva istina o karakteru — Partizan je naučio skupu lekciju

Dule Vujošević i Predrag Danilović su godinama govorili jednu stvar koja zvuči kao fraza dok je ne doživiš: sme se pogrešiti kakav je neko igrač, ali ne sme se pogrešiti kakav je čovek.

Parker i Džons su bili pogrešni ljudi.

Ne kažem da su loši košarkaši. Očigledno nisu — njihovi trenutni učinci to dokazuju. Ali upravo to čini situaciju gorom, ne boljom. Imali su kvalitet. Nisu ga koristili. Nije da nisu mogli — nisu hteli. A to je, za navijača koji daje poslednje pare za kartu i cepa grlo na tribini, neprostiva stvar.

Penjaroja je došao i uspostavio ravnotežu. Zna se ko šta radi. Rezultati su tu, igra je tu. I to samo dodatno potvrđuje — problem nije bio u Partizanovom sistemu. Problem je bio u ljudima koji su odbijali da budu deo bilo kakvog sistema.

Da li je Partizan trebalo ranije da reaguje na Parkera i Džonsa

Ovo je pitanje koje me grize. Znaci su bili tu. Parkerovo telo je bilo tu — bukvalno, previše ga je bilo. Džonsov jezik tela na terenu je govorio dovoljno. A mi smo čekali.

Razumem zašto — velika ulaganja, ugovori, nada da će se nešto promeniti. Ali, jedno sam kroz život naučio: igrač koji ne želi da igra neće promeniti mišljenje jer mu trener kaže da mora. Ili hoćeš, ili nećeš. Parker i Džons nisu hteli.

Partizan je na kraju napravio pravu stvar. Pustio ih je. Oslobodio se tereta. Penjaroja, moram reći sa još nekim izuzetcima, gradi nešto sa ljudima koji žele da budu ovde. I to je jedino što je bitno.

Ali cena te lekcije — izgubljena utakmice, poražena atmosfera u svlačionici, meseci u kojima smo gledali igrače koji ne daju sve od sebe dok nose crno-beli dres — ta cena je bila previsoka. Sledeći put kad neko u upravi bude dovodio „veliko ime,” neka se seti Parkera. Ne njegovog šuta — njegovog karaktera. Ili, preciznije, nedostatka istog. Ko od vas koji ste gledali Parkera uživo oseća drugačije? Da li je bilo trenutaka koje sam propustio — momenata gde je stvarno pokušao? Jer ja, pored parketa i sa ekrana, iskreno, nisam video nijedan.

---

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11