NA golu Partizana cele sezone je bio neprikosnoven Vladimir Stojković, a ukoliko ne bude prodat ovog leta tako će sigurno biti i u narednoj. Ostali momci koji su do pre nekoliko dana vredno radili u Ptuju (Kljajić, Jovičić i Popović) znaju da će im minutaža biti minimalna dokle god je najbolji srpski golman u redovima crno-belih, a u sličnoj situaciji je pre 15 godina bio i njihov sadašnji učitelj Đorđe Pantić.
Triling Partizanovih čuvara mreže sigurno nije mogao da dobije boljeg savetnika za situaciju kako pregrmeti “drugi i treći plan”, pošto je i on svojevremeno stajao u senci tada neprikosnovenog Ivice Kralja. A onda se dogodilo čudo kojeg se Pantić prisetio na početku razgovora.
– Tada sam bio u situaciji kao mladi Popović danas, čak sam imao i isti broj na dresu – 41. U sezoni kada smo izbacili Njukasl i ušli u Ligu šampiona ja sam ih čekao na aerodromu, nisam ni pomišljao da bih u Kupu mogao da dobijem šansu, a da ne pričam o nečemu više. Četiri dana pre utakmice sa Realom u Madridu Ivica Kralj je bio povređen, a Radaković je bio u lošoj formi – seća se Pantić.
Ono što se od tog momenta dešavalo predstavlja materijal za dobar film baziran na istinitim događajima.
– Lotar Mateus je odlučio da me stavi na gol protiv Napretka, dobili smo 1:0, a ja sam odbranio dva, tri zicera. To je bila subota, a u sredu smo igrali u Madridu, pa sam Nemca stavio pred svršen čin. Jednostavno, nije mogao da me ne stavi na gol.
Od treniranja bez grama nade za izlazak na glavnu scenu sa Ronaldom, Bekamom, Figom i ostalim “alama” prošlo je samo nekoliko dana.
– To je bilo čudo, baš niko me nije poznavao, eventualno oni koji su bolje pratili fudbalska zbivanja. Četiri godine sam bio tu, ali sam branio samo u Teleoptiku. Preko noći sam postao vanzemaljac. Osećao sam se kao da sam pao s Marsa, odjednom su ljudi počeli da me prepoznaju na ulici, gledaju me, a meni je to stvaralo nelagodu. Nažalost, nije imao ko pravilno da me usmeri, bio sam mlad i znam da sam se u svemu tome pogubi – dodaje trener Partizanovih golmana.
Pantić je tada stajao između stativa Partizanovog gola na poslednje četiri utakmice u Ligi šampiona, a posle debitantskog meča na stadionu “Santjago Bernabe” je zaslužio mesto u timu kola.
– Veče pre utakmice sam sedeo u sobi sa Sašom Ilićem i Vladom Ivićem. U jednom trenutku sam im rekao da prekinu priču jer mi se spava. Obojica su skočili na mene i sećam se rečenice jednog od njih: “Što bi spavao lave kad ćeš sutra da primiš pet komada”. Posle utakmice sam uzvratio Iliću da je njemu trebalo 10 godina, a meni samo jedna utakmica da pređem igricu – smeje se Pantić.
Pantić je u Beogradu protiv Reala ponovo činio čuda, bio je standardan do kraja sezone, a onda je spoznao i drugu stranu medalje.
– Tu sezonu sam završio kao prvi golman. Spremali smo se za nove pripreme i noć pred početak sam dobio visoku temperaturu, a zatim i boginje. Kada sam ih preležao otišao sam na operaciju prepona. Bila je to velika pauza, Ivica se vratio i onda je bilo povuci, potegni – uz osmeh je Pantić završio nesvakidašnju fudbalsku priču koja bi momcima iz senke Vladimira Stojkovića mogla značajno da koristi u pripremi onoga što ih čeka.
Tekst : Večernje novosti
