Danilo Pantić želi što pre da zaboravi sumornu sezonu za Partizan i njega zbog loših rezultata i povreda
U današnjem srpskom fudbalu sve je manje majstora igre, kreatora lucidnih poteza i tehničara čije umeće dovodi publika na stadion. Jedan od „preživelih iz ugrožene vrste” je Danilo Pantić.
Vezista Partizana imao je turbulentnu karijeru punu uspona i padova i bez povreda verovatno bi zasijao na fudbalskom nebu. Prošao je razne destinacije za 26 godina. Od Rume, preko Čelzija, Holandije i Mađarske, ali gde god da je išao, na kraju se uvek vraćao na dobro poznatu adresu – Humska 1.
Dača se prisetio kako je sve počelo i kad je prvi put zaplesao na terenu:
– Prve korake napravio sam davne 2002. godine maloj „školici” fudbala u Ruku kod trenera Petra Stojića, koji je i dalje aktivan u sedamdesetim godinama. Posvećen je maksimalno deci, kao što je bio i meni, međutim, u poslednje vreme sve je manje dečaka u fudbalu iz sremske regije i nadam se da će ih ubuduće biti što više.
Mladi ste potpisali za Partizan i sa nepunih 17 godina debitovali u duelu sa subotičkim Spartakom. Kakav je bio osećaj kad ste prvi put kročili u Humskoj u crno-belom dresu?
– Ostvarenje sna! Proveo sam šest, sedam godina u omladinskoj školi i kad sam debitovao za seniorski tim svi dečački snovi bili su ostvareni.
U vašem okruženju (porodica i prijatelji) ima više navijača Crvene zvezde, da li je postojala mogućnost da umesto Humske, izaberete adresu Ljutice Bogdana?
– Bilo je interesovanja raznih klubova u tom uzrastu pošto sam odskakao od ostalih vršnjaka, ali Partizan je u tom trenutku bio najozbiljniji i ispostavilo se na kraju kao dobra odluka.
Ko vam je od iskusniji igrača pomogao da se bolje uklopite i afirmišete?
– Bilo ih je mnogo – Lola Smiljanić, Šćepović, Voja Stanković… Pomogli su mi, kao što smo mi danas na raspolaganju mladim igračima, uz neku dozu vaspitanja i prenošenje znanja.
Kakva je danas situacija sa crno-belim biserima, ima li u Zemunelu talenata kao nekad?
– Ima mnogo talentovanih momaka i uvek će ih biti. Nekoliko mladih fudbalera već neko vreme treniraju sa nama, čekaju šansu i verujem da će je dočekati. Imaju na koga da se ugledaju i nadam se da će jednog dana da nas naslede.
Koji vam je najdraži trenutak u crno-belom dresu u dosadašnjem delu karijere?
– Bilo ih je mnogo. Nažalost, više loših, nego lepih momenata, ali u fudbalu kao i u životu ima mnogo prepreka. Poslednja povreda kolena je izuzetno težak period za mene, ali nisam ni prvi ni poslednji kome se to desilo.
Zbog povrede ste propustili skoro godinu dana, koliko je bio težak oporavak, kako fizički, tako i psihički?
– Bilo je raznih faza od operacije, oporavka do povratka na teren. Sve od nule. Dokazivanje da sam isti kao pre. Kad nas ljudi često osporavaju da kad se igrač vrati posle povrede ne može da bude isti. Dešavalo se da se igrači nikad ne vrate u formu, ali bio sam siguran da ću sve izgurati na najbolji mogući način. Danas, hvala Bogu, osećam sa dobro, polako hvatam formu. Nadam se da ćemo do kraja da pobedimo što više utakmica. Ovu sezonu moramo da zaboravimo što pre i od leta da krenemo od nule.
Originalni članak: Sportski žurnal
