Božo Koprivica, pisac i dramaturg, otišao je u 76. godini — ali ostavio je za sobom ljubav prema Partizanu koja nadživi sve
Piše: Volimpartizan.rs
Božo Koprivica nije bio samo pisac i dramaturg — bio je Partizanovac do srži, čovek za koga je crno-beli dres bio estetsko opredeljenje, ne samo navijačka obaveza. Rođen 1950. u Nikšiću, diplomirao svetsku književnost u Beogradu, radio u Jugoslovenskom dramskom, Narodnom pozorištu, Bitefu — ali u biografiji je uvek ističući ljubav prema Partizanu. Jer za njega, Partizan nije bio samo klub. Bio je linija, gest, filmski rez na stadionu. I sada, u 76. godini, otišao je, ostavivši prazninu među nama navijačima.
Božo Koprivica i Partizan — esteta između tribina i književnosti
Koprivica je bio tip čoveka koji se rađa između nikšićkog trga i beogradskih kafana, stadiona i pozorišta. Njegova porodica — sva braća — navijala je za Partizan, i to nije slučajnost. “Moji su bili partizani i logično je što je Partizan moj klub”, rekao je. Voleo ga je zbog Bobeka, Čajkovskog, Galića — igrača koji su donosili lepotu, šarm, ne samo pobede. Zoran Miladinović? Za Božu, to je bio pojam Partizana, sa šarmom Belmondoa i Delona, čak je napisao kako se u njega zagledala Žilijet Greko. A onda je saznao da je to istina.
Njegove knjige — Volej i sluh, Dribling 1001 noć, Razgovori sa Borislavom Pekićem — pune su fudbalskih motiva, ali Partizan je bio srce svega. Bio je predsjednik žirija NIN-ove nagrade, priredio zbornik o Danilu Kišu, član redakcije Fokusa — ali telefonska sekretarica? Baždarena: poruku ostavljate samo ako navijate za Partizan. Ili ćutite.
Kontroverzna ljubav Bože Koprivice prema Partizanu — “Navijao bih za 11 Hitlera”
Evo rečenice koja deli i okuplja navijače: “Izletelo mi je jednom da igra Zvezda protiv jedanaest Hitlera, navijao bih za Hitlere i ne odustajem od toga.” Rekao je to smeo, sa nikšićkom mrgodnošću koja odbija gnjavatore — i zvezdaše. Nije to bila mržnja prema Zvezdi koliko apsolutna ljubav prema Partizanu. Poštovao je Mitića, Šekularca, čak i Džajića nije mrzeo — samo nije verovao da je bio najbolji Jugoslavije. Bolji su bili Skoblar i Galić.
Ta izjava je kopča sa prkosnim vremenima. Stasavao je među mangupima i profesorima, navijačima i književnicima. Mnogi od njih otišli su, ali Božo je trajao kao linija koja vodi do dobre priče. Do Partizana.
Posle pola veka praćenja ovog kluba, sretao sam ljude poput Bože — oni koji vide ne samo golove, već estetiku igre. Oni koji Partizan nose u duši, ne samo na majici. Gubimo ih jednog po jednog, i svaki put klub postaje malo siromašniji.
Boža Koprivica kao otac, pisac i večni Partizanovac
Otac dve kćerke, živeo u Beogradu, radio na festivalu Grad teatar u Budvi, Zetskom domu. Objavio Luda knjigu, Vježbanku Danilo Kiš. Ali za nas, navijače, on je bio taj koji je Partizan stavljao na prvo mesto u biografiji. Dramaturzi su retki, ali takvi Partizanovci još ređi.
Njegova mrgodnost nije bila agresija — bila je štit od onih koji ne razumeju. Baždarena sekretarica? To je bio znak: ovde ulaze samo crno-beli.
Šta Boža Koprivica ostavlja Partizanu — lekciju o estetici i strasti
Božin odlazak nije samo vest o piscu. To je podsetnik da Partizan nije samo o trenutnim pobedama ili porazima. O tome da ima navijača koji vide lepotu u Galiću, šarm u Miladinoviću, i koji su spremni da navijaju za bilo šta protiv rivala — samo da Partizan pobedi.
