Niti je Duljaj najveći krivac za još jednu ispuštenu titulu. Niti će Nađ, pa ni njegov budući naslednik, moći nešto radikalno da promene. Sve dok se promene ne dese tamo gde su najpotrebnije
Otišao je Igor Duljaj. Pre njega i Gordan Petrić, Ilija Stolica, Aleksandar Stanojević, Savo Milošević, Zoran Mirković, Miroslav Đukić…
Prošlo je sedam godina. Partizan je u tih sedam samo u sezoni 2021/2022 istinski bio kandidat za titulu, znaju već svi, to je ona sezona kod Aleksandra Stanojevića, kada mu je Crvena zvezda odmakla svega dva boda, još posle remija crno-belih na Banovom brdu na koncu regularnog dela sezone.
Pre toga, minus 17, pa minus 28 i Radnički ispred Partizana, zatim minus 14, pa minus 13 i posle te Stanojevićeve sezone minus 26 kod Stolice i Petrića i četvrto mesto iza TSC-a i Čukaričkog. Tek na kraju Duljajevih minus 11, za sada. Sve skupa 111 bodova zaostatka za večitim rivalom u sedam sezona. I samo dve prvenstvene pobede u 19 superligaških okršaja protiv Zvezde za tih sedam godina, jedna baš ona jesenja Duljajeva, jedna Sava Miloševića, koji je imao i dva trijumfa u Kupu, no to je sad druga priča.
Šta je prva? Smena Igora Duljaja? Dolazak Alberta Nađa? Ili smo opet promašili temu? Jer ako nije valjao Duljaj, pre njega Đukić, pa ni Mirković, Milošević, Stanojević, Stolica ili Petrić, onda verovatno nije samo do njih? Pa i ako jeste, i njih je neko birao.
I to prilično lukavo. Sa Đukićem primirio tlo posle odlaska poslednjeg šampionskog trenera Marka Nikolića, onda legendu zamenio drugom ikonom, pa trećom, pa kad je Milošević uspeo da kupi tribinu barem atraktivnom igrom i dobrim evropskim izdanjima – mada uz čak 12 superligaških poraza na 46 utakmica – u Humsku je stigao takmičar Stanojević, ozbiljno se porvao sa Zvezdom i onda…
Onda su već Milorad Vučelić i Miloš Vazura istrošili sve kredite. Kao što su istrošili i brojne legende. I sve štihove kojima su do sada uspevali da se pokriju u trenucima kada se videlo da više nemaju šta da daju. A, veliko je pitanje da li su uopšte imali. Za deset godina dve titule, četiri Kupa, poneki milionski transfer – odzvanjaju još imena Umara Sadika i Filipa Stevanovića – nekog novog ljubimca, recimo Leonarda ili Bibarsa Natha, poneko talentovano dete kakvi su bili Nikola Milenković i Strahinja Pavlović pre svih…
Iznad svega toga, osećaj da je Partizan ugnjetavan, da se bori sam protiv svih, da je u takvim okolnostima uspeh što uopšte preživljava. I jasno da će svaki partizanovac pronaći čak i smislen osnov za takvo razmišljanje, ali možda je vreme da se pogledaju između sebe, da priznaju da se iz uloge žrtve teško prelazi u osvajačko raspoloženje, pa i da se zapitaju: kada su, osim donekle u toj Stanojevićevoj sezoni, crno-beli zaista ponudili svoje najbolje da izađu iz te uloge žrtve?
Ili da budemo još konkretniji: da li bilo ko, ama bar jedan čovek, zaista misli da je aktuelna uprava najbolje što Humska može da izrodi? Ili Partizan preživljava uprkos Vučeliću i Vazuri, a ne zbog njih?
Duljaj i Nađ? Oni nisu ni toliko bitni. Kao što neće biti ni oni posle njih ako se po istom nastavi. Jer nekad će da fali odbrana, nekad kompletiran tim u prva dva meseca sezone, nekad novac da se u prelomnim trenucima zadrži stranac navikao da redovno prima platu…
Nažalost po crno-bele, najviše će faliti pehara. To je već svima jasno.
Originalni članak: Mozzart sport.rs
