Poštovani gledaoci, ljubitelji fudbala, dobrodošli na stadion Partizana… Čuvena rečenica “zvoni” u ušima svima koji su poslednjih decenija dolazili u Humsku, a nije mali broj onih koji nikada nisu doznali ko je gospodin čiji glas na poseban način “boji” sve slike sećanja u fudbalskom domu crno-belih više od 44 godine.
Jedan od onih koji čitav niz godina nije znao da prepoznatljiv glas pripada Ljubomiru Periću (64) bio je legendarni golman Partizana Ivica Kralj.
– Do 2004. sam posao obavljao iz lože, da bih tada prešao na atletsku stazu, između klupa. Tokom niza godina koliko je branio za Partizan Ivica Kralj spletom okolnosti nije bio u prilici da me vidi, sretne, upozna. Sećam se da je posle jedne od utakmica neko od vaših kolega, dole ispred svlačionica, pitao Kralja da li zna ko sam ja. Kada je saznao da sam ja spiker malo je reći da se oduševio uz reči:
– Jao, uvek sam želeo da saznam ko je taj čovek, da spojim glas i lik – počinje Ljubomir Perić interesantnu priču o hobiju koji je odavno prešao granicu između zanimacije i pasije.
Tačan datum početka druženja sa mikrofonom nije jasno urezan u Perićevoj glavi, ali utakmica i godina jesu.
– Igrali smo protiv Vojvodine i pobedili 5:2 ili 6:2, sećam se da je tri gola postigao Nenad Bjeković. U Partizanu sam od šeste godine kada sam počeo da se bavim plivanjem, a sa 16 godina sam kao omladinski reprezentativac došao u Beograd. Samo četiri godine kasnije mi je pokojni Mića Jakovljević rekao da bih mogao da zamenim spikera koji se razboleo. Malo sam se prepao kako ću, nikad ništa slično nisam radio, ali, eto, ispalo je sve dobro.
S ARTMEDIJOM PREŠAO GRANICU
Oficijelni spiker Partizana je, kaže, samo jednom prešao “nevidljivu granicu”.
– Striktno se držim toga da ne pozivam masu na podršku, navijanje. Uradio sam to jedino na utakmicu koja mi je urezana u sećanje kao najgora za ove 44 godine, protiv Artmedije. Tada sam u četvrtom, petom minutu nadoknade pozvao navijače da živnu, da podrže tim, jer sam video da je atmosfera skroz pala. Tada i nikada pre ili posle te utakmice.
Period od preranog odustajanja od sporta do specifičnog načina bavljenja sportom Perić je takođe popunio sportom – kroz novinarstvo.
– Radio sam u “Partizanovom vesniku”, došao sam kod Milice Stojadinović, koja je tada bila sekretar, alfa i omega u funkcionisanju redakcije. Mile Kos je bio urednik, a interesantno je da je kasnije poznati novinar Dobrivoje Bobi Janković bio prelamač.
Nedugo po “oglašavanju” na utakmicama Partizana, Perić je standardizovao uvod po kojem je i dan-danas prepoznatljiv.
– Čini mi se da sam odmah po dolasku uveo taj vid najavljivanja utakmice i nisam ga menjao sve ove godine. Sada je zbog ove aktuelne situacije nezgodnije, pa pošto nema publike kažem samo-poštovani, dobrodošli na stadion Partizana.
Anegdote su se nizale kroz godine, a najzanimljivije su svakako one koje se odnose na trenere na koje je upućen s obzirom na to da se nalazi na svega par metara od njihovih klupa.
– Imao sam u prvom mandatu Miroslava Đukića na klupi ozbiljan problem sa njim. U to vreme je bila praksa da saopštavam promene na ostalim stadionima, pa sam tako objavio da je Zvezda povela u Zrenjaninu, dok smo se mi mučili i na kraju nismo pobedili. Dan kasnije je rekao Bjekoviću da ne radim u interesu Partizana i da je ekipi pao moral kada sam objavio rezultat Zvezde. “Poludeo” sam, otišao pravo kod Bjekovića, a on me je umirio rečima da dobro zna i ko je on, a ko sam ja. Generalno o Đukiću mislim da je dobar tip i da je bio sjajan fudbaler.
STOJKOVIĆ SA TEGOVIMA
NAJDRAŽI mu je bio desni bek Toma Kovačević, poslednjih godina njegovog života se puno družio sa Vladicom Kovačevićem, a kao sinonim za profesionalizam i upornost ostao mu je Nenad Stojković.
– Sećam se jedne scene dan posle našeg ubedljivog poraza od Zagreba. Izgubili smo 3:0, a Stojkovićev direktan rival Kovačić je postigao sva tri gola. Bilo je devet ujutro narednog dana, a na blatuši pored stadiona sam primetio Stojkovića kako sa utegama besomučno skače i udara glavom loptu koja je visila na kanapu. Ekipa je imala slobodan dan, ali je Nenad rešio da vežba individualno kako ga rivali ne bi ponovo dobijali u vazdušnim duelima.
Bilo je “trzavica” i sa protivničkim trenerima, poslednji datira od oktobra ove godine.
– Uf, bilo je baš žestoko sa Dejanom Stankovićem. Izuzetno ga poštujem kao igrača, mislio sam da je super dečko. Kod tog udarca iz ugla koji nije postojao, a prethodio je penalu, ubeđivao je Stanojevića da je zaista bio korner. Malo zatim bio je aut za nas, a on je skočio i tražio loptu za svoj tim. Nisam izdržao, neprimereno sam reagovao i došlo je do žestoke razmene reči, neprimerenog prepucavanja. Slične situacije često imam i sa Nenadom Lalatovićem.
Nema dileme za spikera crno-belih kada se povede priča o najboljem treneru Partizana u istoriji.
– Za mene je to Marko Nikolić, pa Marko Nikolić, pa opet Marko Nikolić, nekoliko mesta praznih, pa Sale Stanojević. Neverovatna je njegova posvećenost, a znali smo i sjajno da se dopunjujemo u toj šampionskoj sezoni 2017. kada smo naizmenično vršili pritisak sa atletske staze, ha ha. Tada mi je rekao: Perke, pola titule je tvoja zasluga.
Hobi, zanimacija ili posao, kako god se to karakterisalo, je do te mere ušao u krv da razmišljanje o povlačenju i ne postoji.
– Ma kakvi, nema šanse. Mnogo volim ovo što radim, nikada to nije bilo vezano za novac, jer je nadoknada uvek bila simbolična, dobijam malo više para od redara. Dolazim na utakmice i bolestan, a pošto sam jako sujeveran dešavalo se i da se razbolim, kao posle poslednjeg derbija kada nisam hteo da obučem jaknu posle 1:0 zbog malera, pa sam se smrzao – zaključio je Perić uz šeretski osmeh.
IZ GRČKE VOZOM NA POSAO
U VREME rata i sankcija, pa i godinama posle toga, Ljubomir Perić je sa porodicom živeo u Grčkoj i to ga nije sprečavalo da bude uz voljeni klub.
– Dolazio sam vozom, putovao po 14 sati kada su igrane jače utakmice, derbiji i evropske i vraćao se na isti način odmah posle utakmica u Grčku. Ceo život sam vezan za Partizan i nikada mi ništa nije bilo teško.
Tekst preuzet sa portala Novosti online
