Fahrudin Omerović postao reprezentativac kod Osima, sarađivali su i jednu sezonu u Partizanu
Fahrudin Omerović je u golmanskoj karijeri bio čvrsto vezan za Ivicu Osima. Ceo reprezentativni staž, počev od debija 1989. u Belgiji, pa do poslednje sezone u Partizanu (1991/92) proveo je pod komandnom palicom Štausa sa Grbavice. Razumljivo je stoga što je smrt dugogodišnjeg učitelja pogodila nekadašnjeg čuvara mreže crno-belih, decenijama nastanjenog u Istanbulu, gde se već dve decenije bavi trenerskim poslom.
– Iznenadila me je vest o Osimovoj smrti, bez obzira što sam znao da je godinama bolestan i da je trenersku karijeru završio posle moždanog udara u Japanu. Nedavno smo ostali bez Nebojše Vučićevića, sada i bez velikog stručnjaka, simbola trenerskog zanata širom SFR Jugoslavije. Kad svet napuste nama dragi ljudi uvek je prerano – kaže Omerović u telefonskom razgovoru za naš list.
Nije bilo potrebno postavljati pitanja rođenom Dobojliji. Dugogodišnja saradnja sa Švabom uticala je da mu sećanja neprestano izviru.
– Osim je zaista u velikoj meri uticao na moju karijeru. Imao je sasvim drugačiji pristup fudbalu i trenerskom poslu od većine ostalih. Uvek je imao poverenje u igrače, stvarao dobru grupu. Dešavalo se i u klubu i u reprezentaciji da odustane od kvalitetnih pojedinaca i opredeli se za one koji se bolje uklapaju u kolektiv. Uvek je razmišljao o celom timu i bile su mu važne sve osobine fudbalera.
Vratio je popularni Omer film unazad i na 1984. godinu, kad je prelazio iz tuzlanske Slobode u Partizan.
– Osim je tada bio trener Željezničara i pozvao me je na Grbavicu. Navijao sam za Partizan i imao veliku želju da dođem u Humsku. Ispunio mi se san kad sam stao ispred mreže Parnog valjka, iako mi je imponovalo Ivicino interesovanje. Zadovoljan sam što sam izabrao takav put, pogotovo što su mi mnogo pomogli i Nenad Bjeković i Momčilo Vukotić. Srećom, kasnije sam sa Osimom sarađivao u reprezentaciji i klubu.
Jaka spona između igrača i uprave
Ivica Osim bio je majstor trenerskog zanata, ali je brinuo i o drugim stvarima kako bi njegovi igrači imali mir.
– Svuda gde je radio uspostavljao je sjajne odnose sa upravom, predstavljao je jaku sponu između igrača i rukovodstva. Hirerarhija je odlično funkcionisala i u reprezentaciji kad je Miljan Miljanić bio savezni kapiten, a Osim selektor. Takve stvari su jako bitne za uspešne rezultate – naglasio je Omerović.
Omerović je tokom trogodišnjeg reprezentativnog staža bio u senci Tomislava Ivkovića, ali ipak, u prednosti u odnosu na Stevana Stojanovića iz Crvene zvezde. Fahrudin je bio drugi golman Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji i u kvalifikacijama za EP 1992. Bio je prvi Osimov izbor od golmana iz naše lige, jer je Tomislav Ivković dolazio u državni tim sa statusom internacionalca.
– Od mog dolaska u Partizan 1984. pa naredne tri sezone bili smo ekipa sa najmanje primljenih golova u šampionatu. Uticalo je to da budem na oku selektora i kasnije dobijem poziv. Nikad mi nije smetala konkurencija, uvek sam se profesionalno odnosio prema obaveza bez obzira da li sam na klupi ili ispred mreže. Osim me je zbog toga cenio.
Mondijal 1990. u Italiji ostao je upamćen po sjajnim igrama reprezentacije Jugoslavije, plasmana u četvrtfinale i propuštene prilike da Plavi dođu nadomak četiri najbolje svetske reprezentacije.
– Iako smo ubedljivo poraženi od Nemačke na startu, igrali smo odlično i zaista nesrećno eliminisani od Argentine, tadašnjeg branioca titule. Mogli smo da još više krunišemo izvrsne igre još iz kvalifikacija i da sjajna generacija ostane upisana zlatnim slovima u istoriji našeg fudbala. Nadmoćno smo se u sledećem ciklusu plasirali na Evropsko prvenstvo, ali su nas vratili iz Švedske.
Partizanovci se rado sećaju i sezone 1991/92. Osim je doveo crno-bele do pehara u kupu i blizu titule, presudili su tadašnji penali izvođenji posle remija, Parni valjak ih je lošije izvodio pa je uzaludan bio bolji učinak od Crvene zvezde.
Amar korača Ivicinim putem
Putevima oce Ivice korača sin Amar, dugodišnji trener Željezničara, sa iskustvom i iz Japana i Katara.
– Usmeravao je sina ka trenerskom poslu, bio je folozof sporta i života. Sa Amarom sam se pre par godina video u Antaliji, gde se Željo pripremao tokom zime, tad sam se i poslednji put čuo sa Ivicom telefonom – dodao je Fahrudin Omerović.
Crveno-beli su branili evropsku krunu. Nama je došao Osim, a u timu sjajni Mijatović, Jokanović, Vujačić, Bogdanović, Stanojković… Preovladalo je mišljenje da je Zvezda opet jača, ali smo velikom Osimovom zaslugom bili ravnopravni, nismo izgubili nijedan derbi te sezone, na kraju smo osvojili kup pobedom na Marakani i remijem na našem stadionu u revanšu.
Početak rata u Bosni i Hercegovini uticao je da Švabo ostane samo godinu u Partizanu, tog leta 1992. i Omerović je napustio Humsku posle osam sezona. Malo je nedostajalo da Ivica i Fahrudin nastave saradnju.
– Osim me je pozvao u Panatinaikos, razgovarao sam sa čelnicima grčkog kluba, ali se nismo dogovorili. Sretali smo se kasnije u Turskoj, gde je Šturm gostovao u evropskim takmičenjima. Ivica je svuda imao uspeha, i u Grčkoj, Austriji, Japanu, bio je cenjen i kao trener Željezničara zbog uspeha na Grbavici, i pre dolaska na klupu Plavih. Uticao je u dobroj meri i na moje opredeljenje da se bavim trenerskim poslom. Često smo pričali telefonom u tom periodu. Imao je sjajnu ne samo fudbalsku, već životnu filozofiju, bio je pozitivna ličnost, poštovan i voljen od svih – zaključio je Omerović.
Originalni članak Sportski žurnal
