Svako ko je gledao Partizan u letnjim kvalifikacijama mogao je da oseti koliko je važan bio Ognjen Ugrešić. Momak iz Kikinde tada je izgledao kao savršeni „box to box“ igrač – snažan, izdržljiv, prodoran, uvek u završnici. Delovao je kao srpski Skot Mektomini, i baš kada je potpisao novi ugovor do 2030. uz otkupnu klauzulu od 15 miliona evra, činilo se da je Partizan dobio vezistu kakvog dugo nije imao.
Leto je bilo njegovo. Golovi u evropskim mečevima, kapitenska traka, priče o tome kako je „Ugrešić roba koju svako želi“. A onda – zid. Hibernijan. Težak pad, loše partije, gubitak sigurnosti. Odjednom, Ognjen više nije bio motor Partizana. Iskočili su drugi, pre svih Janis Karabeljov, a mladi vezista je sve više klizio ka margini.
Vrhunac neprijatnosti došao je na Banovom brdu. Čukarički vodi 4:1, a Ugrešić ulazi u 90. minutu – kao klinac, a ne kao igrač koji je samo nekoliko meseci ranije bio ključ tima. Da budemo pošteni: ima i njegove krivice. Loša forma, nesigurnost, ubacivanja iz drugog plana nestala su kao da nikada nisu postojala.
Ugrešić je na trenutak zaista bio modni detalj koji je bljesnuo – pa nestao. Ali odlazak Srđana Blagojevića promenio je sve. Sa Nenadom Stojakovićem, došlo je nešto što Partizan dugo nije imao: sistem koji mu savršeno leži, trener koji ga poznaje i čovek koji je prvi prepoznao šta može.
A onda – preporod. Ivanjica. Magičan pas za Jovana Miloševića i dominacija u sredini. Pa Pazari, pa Superligaški prvenac. Pa sinoć – dva gola i eksplozija Humske. Ognjen je ponovo postao hit, iako je zima – njegova forma je vruća roba.
Stojaković ga je dobro poznavao još iz omladinskih dana, kada ga je približio golu i naučio da bude efikasniji. U mladim kategorijama bio je daleko od gola, pa su šanse i golovi bili retkost. Ali sve se promenilo kad mu je nova pozicija otvorila oči i napunila statistiku.
Da stvar bude gora, u periodu dok je igrao loše gotovo niko iz prvog tima nije video njegov potencijal. Jedan od članova tadašnjeg štaba je upozoravao: „Ovakav fizički potencijal dugo nisam video.“ Ali mnogi su bili slepi – ili su se pravili da jesu. Dvaput je bio nadomak odlaska, a nije otišao, iako mu klub nije isplatio čak 16 stipendija. Ostao je jer voli Partizan.
I zato mu je ovaj povratak toliko sladak. Prošao je kroz oluju, kroz klupu, kroz kritike. I sada, kao feniks, vraća se na nivo koji je neko vreme samo sanjao. Radovanje posle drugog gola protiv Javora vratilo je uspomene na leto protiv AEK Larnake. Možda je to znak da se vraća verzija Ognjena koju Partizan mora da ima – stalno.
Jer jedan je zaključak jasan: Ognjen iz poslednje tri nedelje – to je onaj pravi. Onaj koji treba Partizanu. Onaj koji treba sebi.
CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE. Piše: Volimpartizan.rs 🖤
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
