Verovao sam da je Slobodan Novaković pored Miše, mlađeg brata, takođe dramaturga, filmskog i televizijskog reditelja, imao još jednog brata: satiričara “Ježa”, teoretičara karikature i likovnog kritičara, koji se takođe zvao Slobodan. Bio je to ipak jedan jedini Sloba. Onaj isti, zaštitni znak „Hronike Festa“, koji nam je godinama uspešno servirao dnevnu dozu sedme umetnosti.
Emisije okrepljujuće energije i muzejske vrednosti, ritma koji je diktirao domaćin u razgovoru sa slavnim i gostima koji će to tek postati. Od Liv Ulman, Nikolsona, De Nira, Mastrojanija do Formana, Pazolinija, Kopole…
Novovekovne „Hronike Festa“ nisu doskočile do Novakovićeve i Đukelićeve visoko podignute letvice. Čini se da ni Javni servis nije pokazao neki prevelik interes da prati jednu od najznačajnijih kulturnih manifestacija u Srbiji. Kan i Berlin bliži su od Beograda. Proređenog rasporeda, “Hronika” se pojavljivala tu i tamo, tumbana po programima i terminima, od onih za filmove za odrasle do – kako padne.
„Kada su me jednom upitali: ’Zar te nije strah da govoriš u kameru improvizijući?’, odgovorio sam šaleći se: ’Kad počnem da govorim, ja prestajem da mislim.’ No možda se baš u tome krije pravi odgovor o veštini govorništva koja je iracionalna i predstavlja svojevrsni oblik našeg sna: govoreći u kameru kao hipnotisan, bez prava da pogreši, čovek ponekad veoma lucidno uspeva da formuliše i ponešto što ni on sam nije znao pre nego što je počeo da govori, prepuštajući se izgovorenim rečima da ga vode i da ga otkrivaju pred televizijskim auditorijumom. On bez stida ’govorom u kameru’ otkriva svoje vrline i svoje slabosti“, objasnio je Novaković svoju formulu TV nastupa.
„Ua, sudija“
Slobodan Novaković bio je i fudbalski sudija od Beogradske zone do Prve savezne lige. Protrčao je Sloba kao mahač i glavni sudija, poput Danojlićevog Dobrislava, celu Jugoslaviju. Na jednoj utakmici sa tribina uporno se u dva glasa ponavljalo: „Ua sudija“ i to ne posle svake sudijske odluke, nego tek tako, sporta i semenki radi.
Na putu ka svlačionci u poluvremenu opet u ušima: „Ua sudija“. Sloba prepoznaje zviždače. Poznati reditelj Puriša Đorđević i glumac Dragomir Čumić Čuma.
Izvesno je da mnogi navijači ne mare za film, ali je kod nekih moglo da se zaključi da su gledali „Hroniku Festa“ koju je vodio Slobodan Novaković. Prema sećanju Radovana Bojičića, na jednoj utakmici s tribina fudbalskog stadiona oteglo se jetko: „Sudija je**o te Bertoluči.“ I ovaj poznati reditelj bio je Novakovićev gost u Studiju 3 TV Beograd, zajedno sa Čedom Kolarom, tada članom tima Festa, koji će koju godinu kasnije postati jedan od najpoznatijih evropskih producenata.
Kako je pocepana Stoletova „Višnja“
„Upoznali smo se krajem šezdesetih godina u Domu omladine na nekim od brojnih tribina posvećenih filmu. U to vreme harali su Sloba i Milan Vlajčić. Najgore je prošao Stole Janković prilikom razgovora o njegovom filmu ’Višnja na Tašmajdanu’. Što bi ovi novi klinci rekli ’pocepali su ga’“, seća se Radoslav Rale Zelenović
U vrednoj ediciji „Festovih 50“, na poslednjem Festu, promovisana je knjiga „Slobodan Novaković – Ličnost kao metafora“ (Biblioteka grada Beograda). Knjigu je priredio njegov sin Marko Novaković, u kojoj se nalazi i Zelenovićevo sećanje na jedan filmski transfer. Rale po Slobinom pozivu prelazi na TV Beograd.
„Otišli smo na razgovor kod direktora Milana Vukosa. Brzo smo se dogovorili. Na samom kraju Sloba je pobedonosno rekao Milanu: ’Samo da znaš, Rale je navijač Partizana.’ Vukos mu je uz osmeh odgovorio: ’Da sam to znao na početku razgovora, tražili bismo mi nekog drugog urednika.’ Valja podsetiti da je i najbolji direktor RT Beograd, poput Novakovića, bio saradnik ”Ježa”.
Od penala do himne
Slobodana Novakovića sreo sam na davnoj izložbi Milana Staševića. Već je „okačio pištaljku o klin“, kada sam ga pitao koja je njegova neostvarena sudijska želja: „Da sudim derbi Partizan – Zvezda“, odgovorio je.
„Zapamtiću, ne moram da pišem.“
„Polako“, rekao mi je, „nisam još svirao kraj“.
„Do 90 minuta bez golova, nerešeno 0:0. Još minut i po nadoknade. U tom zaustavnom vremenu sviram penal za… Šta misliš za koga? Eto to mi je neostvarena želja“, odgovorio mi je Slobodan Novaković.
Verujem da ne znaju baš svi partizanovi navijači ko je autor teksta Partizanove himne. One: Dok Partizan bitke bije/ Hej, hej, hej/ Zastava se naša vije/Hej, hej, hej … Tekst himne trebalo je da napiše partizanovac ’sa dna kace’. Ali Duško Radović nikako da iscedi stih. Vreme je prolazilo, a Kornelije Kovač je imao zakazan termin u studiju za snimanje. Duško Radović je tražio još jedan dan i… Ništa.
Sloba je u fotofinišu smislio tekst himne koju „grobari“ i danas pevaju. A da je ovaj filmski i televizijski reditelj ostao u sećanju crno-belog sveta, govori mural sa njegovim likom na zidu zgrade jedne od beogradskih ulica.
Kako je Filip pao sa konja
Slobodan Novaković je ostavio uočljiv trag u teoriji filma i medija, ne samo knjigama „Film kao metafora“ i „Vreme otvaranja“, „Čovek, medij“. Uz njih i satira: „Kako braća Marks čitaju braću Grim“, „Kraljevi i podanici“, „Ludosti“, „Satanske priče… Tu je i zbirka likovnih kritika „Likovna arkadija”
Novaković je i autor pesme za najavnu špicu TV serije „Kamiondžije“: Dva vozača malo jača /sede iza upravljača / Na krivini, u brzini/ sa elanom za volanom/ Vozi! /Kamion šestoton/ gura kao avion. Opa, kao avion… Kao dramaturg radio je na nekim od najznačajnijih igranih serija u istoriji TV Beograd: „Muzikanti“, „Ljubav na seoski način“, „Građani sela Luga“, „Diplomci“, „Sivi dom“…
Slobodan Novaković je režirao televizijsku serija od pet nastavaka „Filip na konju“. Prekinuta je posle druge epizode. Borci su zajahali „Filipa“. Rekoše nije to prava slika Sremskog fronta i njegovih junaka. Jedan bezazleni, naivni, ljubopitljivi, znatiželjni Filip odudarao je od idealizovane slike partizana, heroja, junaka… Filip se jednostavno plašio bombi. Bilo je Filipa ne samo na Sremskom frontu.
Filip Bore Stjepanovića možda je i njegova najbolja odigrana uloga. Zbog tog „ispada“ i „propusta“ reditelj Slobodan Novaković je premešten na mesto urednika Filmske redakcije TV Beograd, dok se iza ovog „slučaja“ pogoršalo zdravstveno stanje, pojavio se dijabetes…
Kao što ne bih mogao da zamislim Slobodana Selenića, i pre i posle „Prijatelja“, da jede punu tepsiju baklave, tako sam bio gotovo siguran da Sloba voli krempite i šampite. Njima, saznajem iz knjige, nije odoleo i pored dijabetesa. A da je voleo slatkiše, govori i epizoda iz detinjstva kada je pojeo mirišljavu gumicu misleći da je karamela.
Slobodan Novaković je preminuo 3. maja 2007. Na dan njegove sahrane na južnoj tribini Partizanovog stadiona osvanuo je transparent na kome je pisalo: „Jedan je Sloba Novaković“.
Originalni članak: Nova.rs