-Odlučio je taj jedan šut, krajem treće četvrtine. Svaka čast Guduriću, ali…
–To je moje mišljenje. Sportski je čestitati. Posle svih ovih nedaća koje smo imali, nije lako. Neke igrače i ne vidiš, oni samo dođu na autobus i vidiš ih tada. Da ne bi zarazili druge ostajali su u sobama. Nije alibi, nije opravdanje. Čestitao bih svojim momcima koji su pokazali ogromno srce, pokazali kako se igra. Mi smo se držali dobro. Ostaje žal. Bila je egal utakmica, do Gudurićeve trojke. E sad…
–Izuzetno teško. Igraš u subotu u 21 čas, pa nemaš ni dan odmora i onda opet. Dobro, ono protiv Dunava ne računam, tu smo se svi odmorili donekle. U subotu samo igrali u 21 čas, a ja kući zaspim u 23 sata. Posle utakmice nisam mogao da zaspim. Moramo da učimo iz ovoga.
–Ja sam mnogo želeo. Hteo sam i za Kenana Karahodžića i bolesne saigrače, trenera… Za sve, da odigramo za njih. Ali, nije bilo dovoljno… Obećavam još borbi do kraja sezone. Ja sam možda bio prenervozan, poremetilo me je to. Ali, moram i ja da učim.
-Nema odmora. A nadam se da ćemo uspeti da se sastavimo, da se više niko ne zarazi. Više ni ne znamo šta je, da li je virus ili nešto drugo. Ovi momci su u Beogradu… Daj bože da se za PAOK skupimo i odigramo meč.
