Novica Veličković: Uplašeni ne pobeđuju!

Kad nosiš ovaj dres, tu nema manjka motivacije, nema poštede, poručio je sjajni krilni centar

Ne tako davno – 9. juna ove godine. Tu smo, u hodniku ispred svlačionica u dvorani „Aleksandar Nikolić”. Ispred one koja pripada Partizanu – muk. Crno-beli su stajali u tišini, tek bi po nekad bacili pogled na vrevu ispred vrata pored. A – tamo se slavila titula. Kako koji od crveno-belih bi dolazio, tako bi mu prilazili i čestitali. Kao pravi sportsmeni.  Digresija – verujemo da bi isto bilo i da je rezultat bio drugačiji.

Pošto se izgrlio sa Tarensom Kinzijem, Nemanjom Dangubićem… pa i onima koje ne poznaje tako dobro, Novica Veličković je seo na klupu ispred. Neraspoložen. Umoran. Prazan. Ali, intervju nije odbio. Samo je potrajalo. Jer – tražio je reči… Da opiše kako se oseća, da smiri emocije, da se zahvali navijačima…

Iza Partizana je u tom trenutku ostala jedna od najtežih sezona u istoriji, sigurno najteža u 21. veku. A ipak je završena finalom, u kome su crno-beli čak imali šansu i da se raduju.

Zbog svega toga su navijači, koji su dugo po završetku utakmice ostali u dvorani, bili zadovoljni. Mnogi i ponosni. Ne i Novica Veličković. Kada je konačno našao reči – nedvosmisleno je rekao:

– Došao sam da osvojim titulu!

To tako ide uz njegov karakter.

Tada nije uspeo. Za razliku od prethodnih pet sezona u crno-belom, koje je po pravilu završavao sa trofejom u rukama, često i sa sva tri, sada je pehar ostao van njegovog domašaja.

Sada se vraćamo u sadašnjost.

Juče, nekoliko časova pošto je u Kući košarke stavio paraf na novi jednogodišnji ugovor sa Partizanom, sjajnog krilnog centra smo podsetili na taj razgovor. Onda i pitali, da li i sada dolazi da osvoji titulu. Odgovor nas nije iznenadio.

– Ne bih se bavio ovim da nemam želju da osvojim sve što mogu – poručio je Veličković.

Glasom u kome je dominantna bila odlučnost, nastavio je priču:

– Najbitnije je da svi koji smo tu verujemo u takve stvari. Nema tu mnogo priče. Ako ne veruješ da možeš da osvojiš bilo šta ili da prosto možeš da se takmičiš sa svima, onda i ne izlaziš na teren. Znate, nikada mi nismo pravili dobre rezultate jer smo se plašili, već jer smo izlazili na parket sa verom u sebe, rešeni da pobedimo. Na kraju smo i pobeđivali i pomerali granice.

Već je bio na treningu svog novog-starog kluba. Upoznao je momke. Šta ovaj Partizan može, pitamo.

– Partizan može svašta – uzvratio je Veličković, pa ipak spustio loptu: – Videćemo. Iako nosiš veliko breme na leđima kada igraš u ovom klubu, za mene je veoma velika stvar da si uopšte tu. Kad nosiš ovaj dres, tu nema manjka motivacije, nema poštede. Svaka utakmica se igra na 150 odsto. A kad je tako, onda može da se igra sa svima.

Zato mu i nije bilo teško da prelomi i odluči da još jednu sezonu ostane u Partizanu.

– Lako sam prelomio, ako se to tako kaže. Partizan je nešto o čemu uvek sa velikim emocijama i uzbuđenjem pričam i razmišljam, za šta svim srcem igram. To je bila potpuno normalna odluka. Nije tu bilo mnogo dileme.

Partizan danas putuje u Trst, na humanitarni turnir i jednu prijateljsku utakmicu. Ali, bez Veličkovića.

– Tek sam počeo da treniram sa timom i neću ići. Potrebno mi je vreme za uigravanje akcija, a tamo se momentalno ide u utakmicu.

Sistem mu je poznat. Već je bio njegov deo nekoliko meseci i neće biti problem da se za ovih 15 dana, do početka ABA lige uigra.

– Slično je kao i prošli put, samo treba da se ponavlja i ponavlja. Biće mi potrebno vremena, ali nije mi strana situacija i navikavanje neće biti problem.

Šta će raditi dok je ekipa u Italiji, pitamo.

– Treniraću sa igračima koji su ostali. Neki se oporavljaju, neki tek treba da dođu, ali svi smo svi smo u trenažnom procesu, u sistemu. Tako da tu neće biti problema – rekao jeVeličković.