NOVICA VELIČKOVIĆ : “IGRATI ZA PARTIZAN, TO TREBA DA TI BUDE PRIVILEGIJA”

Kapiten košarkaša Partizana, Novica Veličković,  u velikom intervju za DOUBLEDOUBLE govorio o svom košarkaškom putu u karijeri, radu sa Duškom Vujoševićem, trenutnom stanju u Partizanu, mladim saigračima, ali i o još dosta tema i anegdota iz karijere.

Intervju Vam prenosimo u celini :

Razgovor sa kapitenom Partizana smo započeli sa pitanjem kako se odlučio da krene trenirati košarku, a posle i da ostane u tome s obzirom da je u detinjstvu još trenirao karate i svirao harmoniku:

“Sve to sam radio zbog ćaleta. Tata je imao veliku ljubav prema harmonici. Nikada nije svirao, ali jako voli taj instrument i njegova želja je bila da ja probam to. U suštini, sada kada imam svoju decu, shvatam da je hteo da me okupira sa silnim obavezama. Karate je bio neki njegov odabir. Bio samo jako mršav i van balansa stalno, a karate se po meni najviše isplatio jer sam tu sam dosta koordinaciju popravio i savladao za skoro tri godine koliko sam trenirao karate. Košarka je bila moj odabir, prvi put kada sam ja odabrao da hoću to i tako je krenulo”.

Jedan od trenera na početku vaše karijere je bio Vinko Bakić, koliko je rad sa njim pomogao u prelasku iz juniorske u seniorsku košarku?

“Mi kad smo dolazili u Partizan, klub je tada dovodio dosta igrača iz Crne Gore, unutrašnjosti Srbije, Vojvodine… Najmanje je bilo nas Beograđana. Vinko Bakić je bio selektor te reprezentacije. On je tad bio u Partizanu i birao igrače. On je mene trenirao sigurno 3-4 godine, ako ne i duže, a rad je tada bio u svim generacijama brutalan. Nije se imao dan odmora niti neko opuštanje, stalno se radilo na maksimumu. Mogu samo da se setim tog rada”.

Više puta ste spominjali da je dolazak u seniorski tim Partizana tada bila veliki stvar, možete li se prisetiti prve seniorske sezone kod Duška Vujoševića i kako su izgledali treninzi tada:

“Prvi treninzi su bili pripremni period, gde se sećam da su došli Luka Bogdanović, Dejan Milojević, Predrag Šuput, bio je tu Vule Avdalović, došao Petar Božić. Iz moje generacije su tu bili Uroš Tripković i Kosta Perović, a moja generacija su bili svi ti koji su tada ušli u prvi tim na pripreme gde smo se borili za mesto u prvom timu. Meni je lično bila konstantna trema i tenzija da se pokažem što bolje i ostanem tu. Konkurencija je bila nenormalna. Po 4-5 nas je bilo u mlađim kategorijama koji smo bili konkurentni za prvi tim od visokih igrača. Rad kao rad je bio paklen. Šuma, teretana, košarka… Baš je bilo prejako”.

Možete li se prisetiti nekih neobičnih treninga kod Duška Vujoševića?

“Meni je Duško Vujošević u košarci neko ko je u mojoj glavi ispred svih, s obzirom da me od petnaeste godine prati, pa sve do moje 22-23. godine… Neko ko je dolazio na sve utakmice mladog tima i bukvalno pratio svako moje kretanje van terena. Bilo je tu dosta čudnih stvari: šutiranje u rukavicama što do tada niko nije radio, preko metle, 300 stvari… Bili su ti treninzi jednostavno po 3-4 sata ujutro, ali svaki trening je tako postavljen da ti dok ne završiš ne možeš ići kući. To što ti on zada, to je znalo da bude od pola 10 ujutro, pa do pola 2-3 popodne. Bilo je treninga, ali sad da se setim nekih posebno ne mogu”.

Kakva su bila pravila ponašanja kod Duška Vujoševića, da li je igračima bilo dopušteno da do kasno ostaju u provodu i slične stvari?

“Ono što se meni kod njega posebno sviđalo, to je da su pravila bila ista za sve. Kad se uđe na teren, pravila su ista za sve, zna se hijerarhijski i po godinama kako se ponašao prema nama mladima, a kako prema Milojeviću i Kecmanu. Nije bilo isto, ali i oni su imali pravila kojih su se pridržavali, niko nije smeo da ‘iskoči iz šina’. On je tu jako tvrd, mnogo vodi računa o tim stvarima. Što se toga tiče, ne znam da li iko postoji da na taj način funkcioniše, ali to je on. Mi smo znali kada izađemo u grad da ne predstavljamo samo sebe, nego i Partizan, njega… Morao si jako voditi računa o svom ponašanju i izgledu, 300 stvari. Isto kao ljudi oko nas. Meni je lično skrenuo pažnju par puta da pazim da li mi prijatelj priča nešto okolo ili ne, on dođe do njega i skrene ti pažnju. Celo tvoje okruženje je moralo da živi po tvojim normama da bi ti postao igrač”.

Da li je promašena trojka za pobedu protiv Panatinaikosa najteži trenutak u Vašoj karijeri, koliko je bilo potrebno vremena da se to preboli?

“U tom momentu jeste bio najteži, definitivno. Nije mi trebalo sad tu mnogo vremena da prebolim. Kod Duleta Vujoševića je bila opcija da dođeš ujutro, šutneš hiljadu lopti i radiš da ubaciš sledeći put, ali me je bolelo… Prvi put sam bio u situaciji da rešim utakmicu u seniorskoj košarci i to protiv prvaka Evrope. Ja sam imao priliku da ih rešim i nisam uspeo, to me je mnogo bolelo. Razmišljaš šta bi bilo da sam ubacio, sruši ti se svet… Najteži poraz u karijeri mi je polufinale sa reprezentacijom u Turskoj 2010. godine na Svetskom prvenstvu. To mi je najteži poraz i nešto što me bolelo 2-3 meseca sigurno”.

Posle Partizana je usledio odlazak u Real Madrid, najveći evropski košarkaški klub. Koliko je bilo potrebno vremena da se prilagodi na novi grad i novu sredinu?

“Kad je dobro, nije teško. Nisam otišao u neko selo, nego u verovatno najlepši grad u Evropi. Meni možda i najlepši na svetu. Taj grad je čudo i taj klub koji je u tom gradu nije slučajno ‘kraljevski’. Nije slučajno broj jedan, gledano po svim segmentima. Fudbalski klub Real Madrid je na globalnom nivou među prve dve sportske organizacije, tako da mi nije bilo teško jer je dobro… Da je neko manje mesto od Beograda drugačije bi bilo. Teže mi je bilo u Bambergu i Trabzonu da živim, jeste Nemačka, ali Bamberg je mesto od 70,000 stanovnika gde je meni bilo dosadno. Hteo sam da iskočim iz svoje kože”.

Da se ne vraćamo na 100 puta ispričanu priču oko prelaska sa pozicije četiri na poziciju tri, možete li se prisetiti najlepših momenata dok ste igrali za Real?

“Igrao sam košarku koju sam igrao u Partizanu, sa punom energijom… Imao sam uvek podršku hale. Prva tri-četiri meseca sam igrao na velikom nivou i gde sam uživao. Ljulj i ja smo tu bili najmlađi na početku. Uživao sam u tome i jednostavno sve posle toga je bilo da se vratim na svoju poziciju, u svoj ritam, jer u tom trenutku nije bilo mnogo igrača kojih sam se trebao plašiti ili da ih nisam pobedio pre toga. Hteo sam da se vratim i ostanem u tom klubu što duže jer mi je toliko dobro bilo, ali lepih trenutaka je sigurno bilo. Cela godina sa Pablom Lasom je bila fantastična. Što se tiče odnosa sa mnom, gde je on razumeo moj tadašnji problem i mnogo mi je pomogao. Tu sam sezonu izgurao i ona mi je neka pozitiva, godina i po pre toga je bila borba”.

Kada ste pomenuli Pabla Lasa, možete li prokomentarisati kakav je kao trener i da li je istina da ima više drugarski odnos sa igračima i da mu nije strano da sedne i popije piće sa njima ukoliko ih sretne u gradu?

“Nije mu bilo strano. U suštini, najveće moje viđenje je bilo drugačije gledanje na košarku. Ovde je tragedija ako ne uradiš nešto ili izgubiš jednu utakmicu, to je tragedija. Tamo to nije tako. Odnos ljudi je pre svega pitomiji. Ako izgubiš, idemo dalje… Ovde od mlađih kategorija je mnogo radikalnije, tvrđe. Dođeš na mlađe kategorije, roditelji dobacuju. Tamo nema da se mladi igrači vređaju i psuju. Ta deca su došla da se igraju košarke, ne da ih neko vređa, nego da su platili članarinu da bi se igrali, da uživaju. Svako ima ista prava dok ne pokaže talenat… Tamo se košarka igra isključivo na talenat, gde ga razvijaju do maksimuma. Kod nas je to drugačije i naša škola je totalno drugačija od njihove.

Pablo Laso je imao taj odnos, znao je da priđe… Meni se svidelo u jednom momentu kako je ‘hendlovao’ to. Na velikom nivou sa tim igračima moraš da se boriš sa njihovim egom, što je deset puta teže nego boriti se sa igračima koji tek treba da prave nešto. Drugačiji je način školovanja tih igrača, ali i oni su dobro ‘hendlovali’… Treba spustiti na zemlju nekoga ko zarađuje 2 miliona evra godišnje. Treba mu prići i savladati ga. On je to dobro radio i evo, zadržao se tamo, to mu je bila prva sezona, a evo još je tu”.

Posle Partizana i Real Madrida, igrali ste u Bambergu. Možete li uporediti sa psihološkog aspekta gde je najlakše bilo, a gde najteže igrati u Evroligi?

“Najlakše je bilo u Realu, a najlepše u Partizanu. Najteže je bilo u Bambergu. Meni se sve sklopilo, povreda koja je pre toga bila, rezultati koji nisu bili dobri… Nismo prošli grupu. Mali grad, svi žive za to. Šta se dešava u gradu, Bamberg igra utakmicu… Meni lično košarka tamo nije bila legla. Nema toliko poznavanja košarke kao takve, nego je fizika prednjačila. Imaš 5-6 Amerikanaca i centra od 190 centimetara, kao Hajnsa tada, takvih ima 5-6 u ligi koji su dominantni skakači, ja sam se prvi put susreo sa tim. Ne možeš da pomeriš ljude. Košarka kao što se igra ovde, na glavu, gde možeš da funkcionišeš i u Španiji na taj način, ali u Nemačkoj ne možeš”.

Možete li uporediti odnos sa novinarima u svim državama u kojima ste igrali? 

“Ja ovde sa svima imam dobar odnos. Ja bih izuzeo Real Madrid iz te priče. To je druga dimenzija u odnosu na sve. Ja se ne sećam da sam ikada išao na pres u Madridu. Oni imaju svoju televiziju koja dolazi da te snima. Tamo se uglavnom dolazi na trening sa kamerama da te snimaju i pričaš. Ovde nikada nisam imao problem da je neko pisao o meni… U Nemačkoj se iskreno ne sećam, znam da su bili dosadni sa tim događajima gde ideš u tržne centre i potpisuješ nešto, predstavljaš klub… Svakih sedam dana sam išao po četiri sata da tavorim ispred nekog tržnog centra na nula stepeni i uvek isti navijači dolaze. 20 istih ljudi”. 

Posle Trabzona, usledio je povratak u Partizan i saradnja sa Aleksandrom Džikićem. Možete li se prisetiti tog perioda?

“Ja sam došao pred pauzu kada Partizan nije ušao u plej-of ABA lige, kao i sada… Džikić je dva meseca pre toga postao trener. Ja sam tada došao jer sam hteo da se vratim kući u Beograd. Nedostajalo mi je sve. Dobio sam dete, bila mi je želja da odigram još jednom u Partizanu. Brzo smo se dogovorili. Rekao sam da hoću da pomognem i da igram košarku onako kako ja znam. Ja ne mogu da pružam neke partije kao klinac nekada, ne mogu trčati pet dana i on me tu razumeo. Dobru smo saradnju imali. Ja Džikića znam od mog dolaska u Partizan kada sam imao 15 godina”.

Kada smo spomenuli Džikića, on sada igra sa Budućnosti plej-of ABA lige. Možete li prokomentarisati završnicu regionalnog takmičenja i da li vas je iznenadila pobeda Mornara u Baru za vikend?

“Trebaš biti lud ako te iznenađuje pobeda Mornara. Ta ekipa je jako čudna, sa plejmejkerom Nidamom koji je jako mali, a postigne 25 poena. Pa onda imaš domaće igrače koji imaju neku ulogu prvi put… Pa imaš Lukovića koji je bio sa nama prošle godine i svi znamo koliko može. Da me pogrešno ne shvatite, kada kažem da trebaš biti lud, mislim da trebaš biti lud pa da ih ne respektuješ. To je moja poenta. Oni su Zvezdu dobili uz dosta sreće, sa nekim šutevima, ali oni tu sreću zaslužuju cele sezone. Ja im skidam kapu na sezoni. Oni su nas direktno izbacili iz naše trke za plej-of ove sezone. Cedevita ima ekipu koja ima par iskusnih igrača koji sigurno mogu da iznesu 40 minuta bez problema. Da li će Budućnost odgovoriti na to, videćemo… Oni su do povrede Barovića funkcionisali odlično. Posle toga su krenuli malo da padaju”.

U Partizanu je ove sezone dosta više mladih košarkaša nego u prethodnih par godina. Koliko Vama odgovara uloga mentora nekim igračima poput Marka Pecarskog?

“Meni je Partizan uvek bila neka mladost… Uz iskusne igrače koji pomažu mlađim igračima primerom da oni znaju kako se igra ta košarka. Ja ove godine mnogo priče utroših na to da im objasnim da je sport drugačiji. Juniorska košarka je, na primer, kao da ste se bavili nekim šestim sportom. Kada uđete u seniorsku košarku, kreće neki drugi sport. Igrao si košarku, a sada te gleda 6,000 ljudi koji žele da vide nekog novog… To je taj pritisak koji treba da savladaš.

Mi imamo dosta mladih igrača. Tu ne računam Vanju Marinkovića da ima pritisak jer ima 21 godinu, a tu je već 3-4 godine. Imaš Sanija Aranitovića kojem je ovo prva seniorska sezona posle Mege. Pecarski koji je skroz ‘zelen’. Zatim Tadija Tadić… Meni je stvarno puno srce kada ih vidim da igraju, a imaju samo 18-19 godina, meni je rezultat tada nebitan. Bitno mi je da Partizan ima ono što ga je kroz celu istoriju krasilo. Pecarski ima talenta, ali ne treba ih ni hvaliti, jer definitivno oni polete mnogo brzo. Ima talenta, u svojoj generaciji jedan od najdominatnijih igrača, ali to ništa ne znači u seniorskoj košarci. Sad ti dođe neki Novica Veličković sa 31om godinom i krene da ti uvrće ruke, da te udara… Ti dok se opasuljiš, izgubio si utakmicu, prvenstvo, sve si izgubio. Njihov najlepši put je da se pripremaju godinu-dve dana kroz sve i da dočekaju svoju šansu da preuzmu i postanu igrači”.

Spomenuli smo Aleksandra Aranitovića, izašao je iz dve teške povrede i prikazao neke sjajne partije ove sezone:

“Mlad je, imao je dve teške povrede. To ti je opomena, žuti karton. On ima dobru građu, jake noge, ali definitivno te noge nisu toliko jake da izdrže… To je opomena da mora više i jače da se radi. Ima talenat, ima sve da bude igrač. Pred njim je samo rad i da gazi. Jako mi je drago zbog njega i posle dve povrede je najteže glavu srediti i osloboditi se straha. To traje vremenski, znam po svojim nogama… Da ti ponovo imaš poverenje, da skočiš sa povređene noge, da se dočekaš, da se guraš sa njom… Drago mi je kako se po njega sve odvija i dolaskom Nenada Čanka ima veću ulogu i minutažu i što je najbitnije jake utakmice igra dosta dobro”.

Najdžel Vilijams-Gos je jedan od boljih mladih Amerikanaca koji su došli na ove prostore da igraju košarku. Da li ga vidite u NBA ligi u budućnosti i ko je najbolji stranac sa kojim ste igrali do sada u Partizanu?

“Imam dvojicu omiljenih sa kojima sam ja igrao. To su Milton Palasio i Stefon Lazme, a Jana Veselog ne računam kao stranca. Najdžel Vilijams-Gos je talenat. Draftovan je igrač, voli da radi, sigurno da je pred njim dosta toga. Da li je to za NBA ligu, ne znam, ali oni ga tamo znaju bolje od svih nas. Talenta i znanja ima, daj Bože da zaigra u NBA i da napravi veliku karijeru”.

Nedavno ste osvojili Kup Radivoja Koraća u Nišu, da li generalno postoji razlika u samopouzdanju pred domaću ligu kada se osvoji kup?

“Ogromna je razlika. Pričamo o mladosti i mladim igračima koji su osvojili seniorski trofej, sigurno im je samopouzdanje podignuto za bar 50%. Svesni su i znaju način kako se igraju takve utakmice i kako se dolazi do nekog trofeja. To jeste satisfakcija, ali oni trebaju mnogo veće stvari u karijerama da prave. Ovo je samo neka vodilja kako da nauče. Možeš ti da budeš vrhunski igrač, ali kad ništa ne osvojiš ništa, to je kako bi rekao… Sada čitam ono poređenje Mesi i Maradona, ovaj koji je meni najbolji i sve je osvojio osim Svetskog prvenstva, a čovek sam donosi trofeje. Ne treba mu niko. Meni je jako bitno da kao igrač osetiš te stvari i da znaš kako se igraju takve utakmice, to pamtiš posle. Ne pamtiš pobede nad Mornarom i Olimpijom, nego pamtiš velike utakmice i utakmice u kojima si učestvovao na pravi način kada su se trofeji uzimali”.

Sadašnji trener Partizana Nenad Čanak je bio pre igrač i kapiten ovog kluba. Koliko to znači mlađim igračima?

“On to stalno pokazuje. On je meni čovek Partizan… Ne znam kako bih ga drugačije opisao. Čovek koji jednostavno Partizan ima u sebi. To je jedna od najbitnijih stavki da ti znaš gde si, kome se obraćaš… Iza nas stoji publika koja je najbolja i najučenija u regionu, da kažeš da zna košarku. Čanak zna gde je i kako da se predstavi ispred Partizana što je najbitnije i da živi sa Partizanom”.

O Vanji Marinkoviću i njegovoj budućnosti u klubu:

“Vanja Marinković je mlad i treba da bude ovde jer pričamo o tome da igraš u Partizanu. To što se poslednjih godina o klubu priča da nije uzeo ABA ligu i slično, Partizan je najveći klub i tu nema spora. Igrati za Partizan, to treba da ti bude privilegija, tu se postaje igrač. Marinković treba da bude tu i on je neko koga je Partizan napravio. On ništa nije uradio još u karijeri pa da čovek kaže da može da ide negde… On treba još da napreduje i da radi, a ja mislim da je za njega bitno da ostane. On najbolje zna šta hoće, ali ja mislim da iz Partizana ideš kada postaneš igrač i kad osvajaš trofeje”.

Za kraj, da li sebe vidite u nekoj ulozi u Partizanu posle završetka karijere?

“Ne znam, stvarno ne znam… Sigurno da bih voleo da budem tu i jednostavno ja osim Partizana ne poznajem ništa drugo”.