Legenda o legendi: „Disciplina, ekstra-pas i sramota od umora – tako nas je Dule stvarao“

Piše: Volimpartizan.rs

Novica Veličković je u podkastu X&O’s govorio o Dušku Vujoševiću tako da sam na trenutak prestao da slušam samo bivšeg kapitena Partizana i počeo da slušam živ dokaz jedne epohe. Zato ovo ne doživljavam kao obično emotivno prisećanje, već kao podsetnik da veliki trener ne ostavlja samo pobede i pehare; veliki trener ostavlja unutrašnji poredak u igraču. A kad taj poredak preživi godine, povrede, kraj karijere i promenu generacija, onda znate koliki je trag ostavljen.

Najlepše u Novičinim rečima je to što u njima nema poze. Nema one naknadne pameti koja ume da pokvari i najlepšu uspomenu. Ima samo zahvalnosti i istine. Kada kaže: „Ono što Nikola Jokić stalno ponavlja – asistencija čini dvojicu srećnim. To je nama Dule stalno govorio“, tu nije reč samo o jednoj lepoj košarkaškoj misli. Tu je cela filozofija Partizana iz tog vremena.

Iz te jedne misli iskaču tri stvari koje su obeležile tu školu:

• tim je bio iznad ega;
• ekstra-pas je bio pitanje karaktera, ne samo tehnike;
• sreća u igri nije bila lična, nego zajednička.

To je ona košarka zbog koje se klub ne voli samo kada pobeđuje, nego i kada ga prepoznaješ u načinu na koji igra.

Novica Veličković i Duletov ekstra-pas kao cela filozofija igre

Kada Novica nastavi pa kaže: „Ja sam sam ili je Uroš Tripković sam, onda dodam njemu on je dobar šuter. To je ekstra-pas i ti treba da budeš srećan što si dodao ekstra-pas“, u toj rečenici ima više Partizana nego u mnogim svečanim govorima. To je ono kada igrač razume da nije manji zato što je dodao, nego veći zato što je prepoznao tim.

„To je genijalnost koju nam je Dule usadio u glavu. Tim, zajedništvo… Ko ne može da se uklopi, ne prođe.“ To je možda i najpošteniji opis te škole. Nije bila za svakoga. Nije ni pokušavala da bude za svakoga. I tu dolazimo do dela priče koji tera čoveka da zauzme stranu: ne možete slaviti Partizan te epohe, a praviti se da je nastao bez reda, bez autoriteta i bez rada koji je bolela svaka kost.

O strogoći koju danas nije lako ni objasniti

„Bio je vrlo strog. Disciplina… Zazirali smo. Pričam o ponašanju za stolom, u reprezentaciji, u kafiću, u klubu gde smo smeli do pola dva da ostanemo. Taman krene, a mi ‘ajmo’… U 15 minuta stigne informacija.“

Neko će u ovome čuti staru školu, neko preteranu strogoću, a neko sistem bez koga nema velikog tima. Ja razumem sve tri reakcije, ali jednu stvar ne mogu da zanemarim: ljudi koji su prošli kroz tu vatru i danas o njoj govore sa zahvalnošću, ne sa gorčinom.

Ko nije bio u toj svlačionici nema pravo da glumi da zna punu cenu takvog režima. Nemam ni ja. Ali imam pravo da primetim nešto drugo: iz Novičinog tona ne izbija lom, nego poštovanje. A to nije mala razlika.

Veliki trener ne ostavlja samo trofeje; ostavlja rečenice koje igrač nosi u kostima.

Novica Veličković i Pionir koji se u tim rečima ponovo čuje

Posebno me je pogodio deo kada kaže: „Ta zaslepljenost košarkom je pobedila kod mene, istim putem bih išao, iako boli svaki dan. Taj osećaj, to navijanje u tom Pioniru, naježim se.“ Ko je makar jednom bio u toj hali kada se posle dobre odbrane digne pola sekunde tišine pa onda eksplozija iz grla, zna da ovo nije romantizovanje. To je sećanje tela.

Bio sam mnogo puta u tom Pioniru i znam kako zvuči kada hala ne pravi samo buku, nego gura ekipu napred kao da je još jedan igrač na parketu. Zato mi je Novičina rečenica o naježivanju potpuno jasna. To nije setna uspomena bivšeg košarkaša, to je refleks čoveka kome je Partizan ušao pod kožu.

Još jače odjekuje ono njegovo: „Reč ‘umor’ nije smela da se izgovori. To je bila sramota.“ Današnjem vremenu to može da zvuči surovo, možda i previše tvrdo. Ali ako ćemo pošteno, mnogo toga iz te generacije bilo je tvrdo — i baš zato je bilo veliko.

Rečenica koja objašnjava zašto ga ljudi vole

Meni je možda najjači trenutak ceo onaj opis sa treninga: „Ja ne mogu više u jednom momentu. Pick-and-pop radim u punoj brzini i ne mogu više. Ne odustajem. Stalno je neka unutrašnja borba. Ne možeš da dišeš, ali radiš. To je najlepši osećaj. Fali mi, bre.“

E, to je Novica. I to je razlog zašto ga ljudi nisu voleli samo zbog poena, skokova ili kapitenske trake. Voleli su ga jer je uvek delovao kao čovek koji bi radije pukao nego sačuvao sebe. Neko će reći da je opasno romantizovati bol. Možda jeste. Ali ovde ne slušamo čoveka koji slavi patnju radi patnje, već čoveka koji govori o punini takmičarskog života, o onom udarcu u grudi koji potvrđuje da si sav bio unutra.

Teško mi je da o ovakvim ljudima pišem hladno, jer postoje sportske figure koje ne meriš samo karijerom, već načinom na koji nose klub kroz život.

Novica Veličković danas vraća isto ono što je od Duleta dobio

Zato je meni završnica njegovog svedočenja možda i najlepša. „Ja obožavam taj udarac u grudi, juče sam imao trening. Igram odbranu sa decom na treningu, na low postu. Ne mogu drugačije da im dočaram. Svaki dan sam u patikama i na terenu. Ja demonstriram vežbu, ja radim.“ U ovoj rečenici nema nostalgije koja sedi i priča o prošlosti. U njoj ima sadašnjosti.

Tu se vidi koliko je dubok trag jednog trenera i jedne škole. Nije poenta samo u tome da se pokojni Duško Vujošević pamti sa poštovanjem. Poenta je da se njegova ideja rada, reda i zajedništva još uvek prenosi preko ljudi koji su kroz njega prošli. To je najveći kompliment koji jedan trener može da dobije. Da ga nema, a da ga i dalje ima.

Najviše mi u svemu ostaje to što Novica ne govori o pokojnom treneru kao o spomeniku, nego kao o sili koja i dalje radi u njemu dok deci pokazuje stav, gard i vežbu. Tu ostaje i moja otvorena dilema: da li bi danas bilo moguće stvoriti takvog igrača i takvu generaciju bez te vrste strogoće o kojoj govori? Ljudi koji su rasli uz onaj Partizan iz Pionira, a posebno treneri koji danas rade sa klincima, voleo bih da kažu iskreno — šta od te škole još može da preživi?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11