Briselska noć 11.maja 1966. godine…uvek u srcima navijača Partizana i nikada prežaljena.
Verovatno znate na šta mislimo…finale Kupa evropskih šampiona kada je Real Madrid pobedio klub iz Humske rezultatom 2:1.
Bio je to neverovatan pohod generacije “Partizanovih beba” kroz Kup šampiona. Redom su padali sledeći rivali – šampion Francuske Nant (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3-0 u Beogradu, 0-1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1-4 u Pragu, 5-0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske Mančester Junajted (2-0 u Beogradu, 0-1 u Mančesteru).
Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja.
Činilo se da ništa ne može zaustaviti Partizan na putu ka tituli evropskog šampiona.
Tim pre jer je rival u briselskom finalu bio Real, koji je bio relativno lakši protivnik od Intera, s kojim se sastao u polufinalu.
Suva fotografija kaže da su za Partizan te noći igrali Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.
Da je bilo 46.745 gledalaca, da je sudio Nemac Rudolf Kreitlein.
Da je Partizan poveo u 55. minutu golom Velibora Vasovića, da je Real preokrenuo rezultat golovima Amansia u 70. i Serene u 76. minutu.I da je Real te noći postao prvak Evrope.
Koji su bili razlozi da Partizan zastane na poslednjem stepeniku? Pre svega, to je apsolutna nedoraslost uprave FK Partizan kvalitetu sopstvene ekipe i tadašnjem finalu. Treba znati da je to bilo socijalističko vreme, da su u Partizanu na čelu kluba mahom bila vojna lica (iako je Partizan formalno još ranije prestao da bude vojni klub) koja su imala veoma kruta shvatanja fudbala i svega što fudbal prati. Partizanov tim je za tri svetlosne godine bio ispred kvaliteta ljudi koji su vodili klub!
Ekipa Partizana je bila sjajno selektirana, prvo u mlađim kategorijama od strane Florijana Matekala (zato se često ta generacija naziva “Matekalovim bebama”) a zatim je kroz rad Stjepana Bobeka izbrušena u jugoslovenskom šampionatu, kada je za pet godina osvojila četiri titule prvaka.
Selekcija je bila takva da su igračima iz Partizanove škole (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević) vremenom pridodati tada najbolji fudbaleri iz ostalih klubova – Pirmajer (FK Novi Sad), Rašović (podgorička Budućnost), Bečejac i Galić (obojica iz zrenjaninskog Proletera). Ta ekipa je bila svesna svoje moći, poigravala se sa rivalima u domaćoj ligi, ali nažalost, nije imala autoritet iznad sebe koji bi je spremio za najvažniji meč, onaj u Briselu.
Abdulah Gegić, koji je bio trener u toj sezoni, bio je, bez ikakve sumnje, odličan stručnjak. Ali sa ove distance, ekipi Partizana je pre bio potreban odlučni vojskovođa koji će uvesti totalnu disciplinu pred finale.
A discipline nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe i značaja utakmice, i toga šta utakmica donosi.
Po Partizanovom kampu su uoči finala vršljali menadžeri, obećavajući kule i gradove momcima koji su posle finala imali zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi su oni bili telom u Briselu, a duhom na nekom od inostranih stadiona gde su očekivali da nastave karijeru. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred utakmicu života…
Čak i u tim okolnostima, Partizan je stvarao šanse u finalu, šanse koje je bilo teže promašiti nego iskoristiti.
Pa su “crno-beli” čak i poveli, ali radost je trajala samo petnaest minuta…sve ostalo je istorija.
