Partizan je uzdrmao Zvezdine temelje, ali je i sam kriv što je nije srušio
Nijedna dinastija nije srušena preko noći. Niti se vladar obavezno menja revolucijom. Nekad je dovoljno uzdrmati mu temelje, zaljuljati tron kad misli da je nedodirljiv. Tim postulatom iz istorijskih čitanki vode se u Humskoj po okončanju još jednog šampionata Srbije u kome nisu uspeli da svrgnu Crvenu zvezdu, ali su joj ozbiljno zapretili.
Činjenica da je dve trećine prvenstva proveo na prvom mestu, a do poslednjeg kola bio u igri za titulu daje za pravo Partizanu da konstatuje kako je napredovao u odnosu na period kad se maltene u prvom polugodištu školske godine opraštao od borbe za naslov. Ako ništa drugo, sad je do kraja pritiskao, jurio, borio se i zato je teško oceniti kakva je sezona završena nedeljnim trijumfom bez ukusa i mirisa nad niškim Radničkim (2:0).
Čim nije osvojen pehar ne može se okarakterisati uspešnom. Mada, nije ni neuspešena. Kao kad bi sudije imale neki plavi karton, da sankcionišu start između javne opomene i isključenja, tako bi moglo da se konstatuje da su crno-beli na granici zadovoljstva što su bolji nego što su bili i razočaranja što nisu uspeli.
Sezona je pokazala da je moguće ono što su u Humskoj godinama tvrdili da je neizvodljivo. U sezonama kad je pod Vladanom Milojevićem pobeđivala redom, a nastavila u mandatu Dejana Stankovića, iz Partizana su slali u etar poruke kako nije realno trijumfovati tako učestalo i da večiti rival ima logistiku da kreira dugačke lance trijumfa. Ispostavilo se da isto može i Partizan. Samo je trebalo da dođe Aleksandar Stanojević, uspostavi stil i posle prve sezone ocenjene privikavanjem i(li) prilagođavanjem uradi ono što nisu njegovi prethodnici. Da pobeđuje iz vikenda u vikend. Sam će kazati da je to teško, ali stvarnost pokazuje da je realno.
Stanojević je sa Partizan ostvario 31 pobedu u 37 utakmica. Dopisao je pet remija. Pretrpeo je samo jedan poraz i možda se baš on ispostavio ključnim, jer je posle gubitka prvog prolećnog derbija moral ekipe pao, te je kasnije sebi dozvolila kiks protiv Napretka i više nije izgledala onako ubedljivo kao u prvom delu. A sa ukupno 98 bodova na kontu Stanojević je nadmašio učinak iz prve sezone po povratku u srpski fudbal, jer je minule sezone zastao na „koti 95“. Kakav je to ostvarenje može se sagledati na osnovu činjenice da je u pitanju najbolji bodovni saldo Partizana u 21. veku! Naravno, menjali su se formati takmičenja, ali nikad od sezone 2000/01 crno-beli nisu bili sposobni da osvoje ovu količinu bodova.
Stanojević protiv Radničkog (© MN Press)
Čak ni kad su poslednji put bili prvaci, pod komandom Marka Nikolića, stali su na 94, takođe iz 37 mečeva. S obzirom da je pre i posle toga Superliga doživela transformaciju možda nije bilo realno da se ponovi rezultat iz proleća 2017, međutim, indikativno je da je Stanojevićev Partizan za čak 29 bodova bolji od onog iz takmičarske 2018/19 kad su ga vodila čak četvorica trenera (Miroslav Đukić, Zoran Mirković, Žarko Lazetić i Savo Milošević) i da je daleko nadmašio svaku sezonu u kojoj je šest puta uzastopno bio prvak države (triput po 80, 78, 76 i 73). S tim da je tad imao manje utakmica na raspolaganju. Kad bi sadašnji sistem bodovanja primenio na period kad je trijumf vrednovan dva poena ispostavilo se da je Partizan Aleksandra Stanojevića bolji čak i od Partizana Ljubiše Tumbakovića iz sezone 1992/93. Tad se igralo 36 kola, Parni valjak je ostvario 31 pobedu i uz tri remija i dva poraza bi prvenstvo okončao sa 96 bodova. I bio šampion. Sad mu je 98 dovoljno samo za drugo mesto.
Višeslojni su razlozi pada sa liderske pozicije na kojoj je Partizan boravio sve do sredine marta. U klubu će prvo uperiti prstom na sudijske odluke iz mečeva sa Napretkom – pa i Čukaričkim, mada je tad već skliznuo na drugu – ali niko, bar ne dosad i ne javno, nije ukazao na sopstvene propuste. Na primer, neiskorišćen penal Rikarda Gomeša protiv Proletera, užasno odigran 165. večiti derbi, promašene zicere Marka Milovanovića na meču sa Napretkom i Nikole Terzića na početku plej-ofa u direktnom sudaru sa večitim rivalom, samo dva boda osvojena u derbijima, te činjenicu da Lazar Marković nije dao gol za celo prvenstvu i da je čak i golman Crvene zvezde Milan Borjan efikasniji od kapitena crno-belih!?
Paradoksalno, Partizan ima prvog strelca lige (Rikardo Gomeš), najčvšću defanzivu (samo 13 primljenih golova) i opet mu to nije bilo dovoljno za dalje od drugog mesta. Što ima dodirnih tačaka sa izborom kadra. Kad se letos formirao tim opšti je utisak u javnosti bio da nema dovoljno kapaciteta da trči maraton od 37 kola – a više od 50 utakmica, računajući sva takmičenja – međutim, tad su na crno-beloj stranici Topčiderskog brda uveravali kako su pokriveni na svim pozicijama i da nema razloga za dodatno osvežavanje ekipe. A kad se sezona zahuktala i Evropa počela da umara delovalo je da su pogrešili. Lepa šansa je propuštena i tokom zimskog prelaznog roka, umesto ofanzivnih fudbalera, koji bi garantovali napad na toliko čekanu titulu, angažovana su samo dvojica zadnjih veznih, od kojih jedan samo zato što se za prvog ispostavilo da je maltene došao povređen!?
Posledica je utisak da je najbolji deo ovog tima – trener. Većina ovih igrača je i bila tu i minulih godina, ali nije uspevala da bude konkurentna večitom rivalu, ni pojedinčno, ni timski. Otuda vlada velika zabrinutost u svlačionici šta će se desiti kad, pre ili kasnije, Aleksandar Stanojević napusti klupu. Zato je i izložen ogromnim pritiscima da nastavi misiju, jer ima zagovornika teze da se dvorac koji je sagradila Crvena zvezda zaljuljao iz temelja i da jedino aktuelni šef stručnog štaba Partizana može da je sruši. Jer, nijedna dinastija nije oborena preko noći. Samo, ima li Stanojević ambicuiju i(li) resurse da izvezde prevrat?
Originalni članak Mozzart sport
