Porazom u Lučanima, drugim uzastopnim u prvenstvu države, fudbaleri Partizana su, praktično, ispali iz trke za prvaka. Istina, ima još mnogo da se trči do kraja, ali teško da bi se našao neko ko bi uložio prebijenu paru na to da može da se nadoknadi sedam bodova zaostatka za Crvenom zvezdom.
S razlogom se kaže da nada poslednja umire, a primera za to ima i u bliskoj prošlosti. „Crno-beli” su 2017. prvi prošli kroz cilj, iako je tada izgledalo da njihovog „večitog rivala” ništa ne može da zaustavi u pohodu na titulu.
Tema ovog napisa nije predviđanje može li takvo čudo da se ponovi ili ne, nego da se ukaže na ono što se u novije vreme, gde se uglavnom sve gleda kroz trenutni rezultat, najčešće gubi iz vida.
Iako bez trenerskog iskustva Savo Milošević je od trenutka kada je preuzeo Partizanov prvi tim, a to je bilo u vreme kada se činilo da će to da bude jedna od najcrnjih sezona u istoriji kluba, smelo okrenuo novi list i malo-pomalo i na njega kao stručnjaka, i na mogućnosti Partizanovih fudbalera, počelo je s poštovanjem da se gleda.
Osvojen je Kup Srbije (u finalu je nadigrana Crvena zvezda), u ovom prvenstvu je, po opštem mišljenju, ponovo ostavio neuporedivo bolji utisak od „crveno-belih”, izboreno je mesto u Ligi Evrope (bilo je okršaja kada je trebalo da se na muci vide junaci), u grupi s Mančester junajtedom nalazi se, doduše posle samo dva kola, na prvom mestu…
Posle poraza od Voždovca kod kuće (2:1) i prekjuče u Lučanima od Mladosti (1:0) verovatno će s neke strane, možda ne tako glasno, da dopre pitanje o mogućnostima trenera, igrača, tima, uprave i ko zna čega sve još.
Miloševićevo opredeljenje za način igre je potpuno ispravno i nipošto ne treba da se dovodi u sumnju. Jeste da u ovom trenutku Partizan nije u dobroj situaciji, ali, što se igre tiče, ide dobrim putem i taj kompas ne treba da baci zbog dva neuspeha ili, unapred rečeno, zbog jednog neosvojenog šampionata.
Golim okom je vidljivo, pa u to ne treba nikoga ubeđivati, da Partizan nastoji da kombinatornom igrom, dakle svojim umećem ostvari cilj. „Crno-beli” izlaze na igralište da igraju, a ne da po bilo koju cenu i na bilo koji način dođu do pobede. To je u fudbalu najteže.
Sada je najrasprostranjeniji pristup da se iskoristi protivnička greška. Na to su svoje uspehe zasnivali i zasnivaju i najčuveniji treneri današnjice (Morinjo, pre svih, a, eto, takvom taktikom je i Zidan doveo Francuze na svetski tron).
Međutim, za to su potrebni odgovarajući igrači (nekada Macola u Interu, sada Mbape među „galskim petlovima”) i – sreća, koja je naročito neophodna. Najpre, da protivnik uopšte napravi grešku, a onda da se posreći da se ona iskoristi.
Druga je stvar kad tim može sam sebi da stvara šanse. Kao Brazil, na primer, na Svetskom prvenstvu 1994. ili Barselona s Čavijem i Inijestom.
Ali takva izumiteljska igra ne može preko noći da da željene rezultate. Pogotovo to ne može da se očekuje od nekog našeg kluba, jer svi odlično znamo da su okolnosti takve da ne samo što najdarovitiji fudbaleri prerano odlaze u inostranstvo, nego ni tim, koji se sastavi ne može duže da se održi, a kamoli da se planski, kao što je to u ekonomski moćnijim zemljama, popunjava ne iz godine u godinu, nego čak i u toku iste sezone.
Milošević je i u trenucima kada je izgledalo da je volšebnik ukazivao da ima tek da se radi. Slično su pričali i igrači. Uvek je pitanje koliko se to kaže iz ubeđenja, a koliko zato što tako treba da se govori (uvek može bolje).
I kada je Partizan igrao onako kako samo može da poželi (recimo protiv Astane) bilo je grešaka, propusta, previda… Sitnih ili onih koji nisu bili kobni, ali ih je bilo.
Sada je obrnuto. I pored nezadovoljavajućih ishoda ima razloga za tapšanje po ramenu. Na obe utakmice je zahvaljujući Partizanu bilo dinamično, od prvog do poslednjeg minuta se očekivalo da se nešto dogodi, imalo je šta da se vidi. Čak i u razdoblju kada nije bilo šansi „crno-beli” su igrali, to jest tražili način da stvore priliku.
U Lučanima, na primer, Sadik nije iskoristio dve stopostotne šanse. I protiv Astane je pucao nekoliko puta ćorcima, ali je imao i bojevu municiju, pa se promašaji nisu osvetili. Protiv Mladosti je, kao i u Nur-Sultanu, šutirao odmah, bez pokušaja da izmami od golmana da otkrije koji će deo gola da štiti. Kad je tako, čak i kad se nađu licem u lice, izgledi su polovični. Da se i ne govori o pomisli da se lopta jednostavno prebaci preko čuvara mreže, koji je tada samo puki posmatrač onoga što se dešava.
U prvom poluvremenu nije bilo prave šanse, ali je Partizan mogao da, možda ne da da gol, ali da vrlo ozbiljno ugrozi domaćina.
Međutim, neverovatno je koliko su loše šutirali njegovi igrači čak i kada su imali potpuno otvoren prostor. Bek Miletić je, na primer, izveo prodor za fudbalske udžbenike – gotovo preko celog terena, ali je udarac na gol bio potpuno bezopasan. „Pilećim šutem” su dobre prilike upropastili i Suma, Sadik…
A bilo je i pokušaja da se pošto-poto puca bez obzira na to što se prosto videlo da je pred golom „armirani beton” i da lopta tu ne može da prođe. Ali, da se zamahne, pa noga nakratko zadrži u vazduhu i krajičkom oka vidi šta se promenilo od trenutka kada je igrač rešio da puca, mogla je da se otkrije neka mogućnost za obilazni manevar.
Pred Partizanom je u četvrtak sasvim drugačiji protivnik od ovih, koji su bili kobni po njega. Taktika Mančester junajteda je drugačija od one u kakvu se uzdaju Voždovac i Mladost.
Opredeljenje „crno-belih” je dobro, treba da ga usavršavaju, popravljaju, doteraju, ali ne i da odustaju od njega. Ako odole pritiscima, koji su neizbežni i kad je igra bolja od rezultata, onda će da dođe vreme kada za susrete s ovakvim rivalima, kakvi su sada ostavili „parni valjak” bez pare, niko neće ni da pomišlja da li su neki prvotimci umorni od igranja za svoje reprezentacije i dalekih putovanja, niti koliko je utakmica odigrano za mesec dana, niti koliko će biti odigrano u narednih 30 dana.
Tekst preuzet sa portala Politika sport
