Remi protiv Napretka je odlična prilika da Partizanovi fudbaleri izvuku pouke iz te utakmice, jer bi, da su pobedili, suviše ružičasto videli svoje mogućnosti u kvalifikacijama za Ligu Evrope
Bod u Kruševcu je neuspeh za Partizan. Međutim, može da bude od veliki koristi u Malatiji, gde mu prekostura predstoji revanš u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope.
Dobre igre u tri utakmice pre toga i odlični rezultati (Konahs Ki 3:0, Mačva 4:0, Malatija 3:1) digli su neke fudbalere Partizana u oblake, pa bi 2:2 protiv Napretka trebalo da ih spusti na zemlju. Remi na stadionu „Mladost”, u duelu s ekipom, koja u prva tri kola ne samo što nije osvojila ni jedan jedini bod, nego nije dala ni gol, sam po sebi i ne bi bio toliko zabrinjavajući da je Partizan igrao bolje. Dešava se da sreća, jednostavno, okrene leđa. Međutim, prekjuče to nije bio slučaj.
Pre bi se reklo da su „crno-beli” u Kruševcu osvojili bod, nego da su izgubili dva. Domaćin je prvo poluvreme mogao da završi i s većom prednošću od 2:1 i pitanje je da li bi u drugih 45 minuta gosti smogli snage da izbegnu poraz.
Za ishod u Kruševcu Savo Milošević okrivljuje sebe. Takva samokritičnost je dragocena. Drugo je pitanje na šta se to konkretno odnosi, a moguće je i da time, kao prekaljeni profesionalni igrač, hoće da bude svojim igračima gromobran.
Najveći previd Partizanovog trenera je što je hteo da sačuva i odmori neke igrače, koji su mu važni za revanš u Turskoj. Teorijski je, možda, i bio u pravu, ali kad je došao ispit – to je palo.
Da je počeo s najjačim sastavom, koji bi zapeo iz petnih žila da već u prvom poluvremenu slomi otpor protivnika, posle bi mogao, verovatno bezbolno, da omogući trojici da ranije predahnu. Ovako je morao da ubaci Sumu i Asana da vade kestenje iz vatre.
Ako je izostavio neke fudbalere zbog umora neshvatljivo je da posle toliko godina treniranja i priprema profesionalnom sportisti treba pošteda. Kod nas se to, na osnovu poznavanja prilika, uzima kao opravdanje, a ne bi trebalo. Ne bi trebalo ako hoćemo da se naši timovi mere ne sa onim vrhunskim u Evropi, nego s prosečnim.
Rizik od povrede uoči važne utakmice uvek postoji. Ali, đavo može da dođe po svoje i na treningu ili u nekoj još bezazlenijoj situaciji.
Nema sumnje da će Jeni Malatija da kidiše kod kuće kako bi što pre dala gol, a onda bi joj, protiv uzdrmanog protivnika, falio samo još jedan, pa da prođe dalje. Partizanova odbrana u Kruševcu ne uliva poverenje da bi mogla da izdrži u Malatiji. Po svemu sudeći, Milošević nije ni planirao da njoj, u nepromenjenom sastavu, poveri da se isprsi pred Turke.
U drugom poluvremenu „crno-beli” su, da li zbog toga što nisu imali izbora ili što Napredak nije mogao da nastavi kako je igrao u prvom poluvremenu, uglavnom igrali protiv „bunkera”. Jednom su našli brešu i Suma je izjednačio. Za Partizan je od velikog značaja da on, kao igrač, koji treba da bude i najkreativniji, bude zadovoljan svojim učinkom. Asano je i u Kruševcu ušao u poluvremenu u igru, međutim, nije briljirao kao protiv Malatije. Ali, trudio se i to je najvažnije.
Da je Tošić iz slobodnog udarca bio precizniji „crno-beli” bi, verovatno, imali sva tri boda i drugačije bi bio ocenjen njihov učinak protiv Napretka. Pobeda bi onda, verovatno, prikrila mnoge slabosti, pa bi Partizan u Anadoliju otišao gledajući previše ružičasto na svoje mogućnosti.
Tekst Politika.rs
