NENAD Stojković (26. maj 1956, Prizren) bio je centarhalf koji je plenio elegancijom i pravovremenim rešenjima. Iako odbrambeni igrač, više je ličio na veznog, jer je znao da veze na terenu.
o Kako ste iz Lirije prešli u Partizan?
– Slobodan Backović, u čijoj sam školi fudbala počeo, bio je drugar s Mirkom Damjanovićem, trenerom u Partizanu, pa me je preporučio. Iako sam tada navijao za Zvezdu, sudbina me je odvela u Partizan. Naime, kako je prvi podmladak igrao u Parmi, pismo s preporukom stiglo je do Vladice Kovačevića i on me je pozvao da igram za drugi podmladak sa Beogradom na Karaburmi. Sećam se, uklizavao sam na šljaci, živ sam se odrao, ali je Kovačević bio zadovoljan i rekao mi je – primljen si.
o Za 10 godina u Partizanu (429 utakmica), tri šampionske titule?
– Verovatno smo mogli i više, jer smo imali odličan tim i sjajne trenere, ali konkurencija je bila žestoka. Možda mi je prva titula nekako najdraža, jer smo pobedili Olimpiju u Ljubljani u poslednjem kolu, u poslednjem minutu. Ali mi smetaju priče da smo igrali do zore. Jer, naprosto, to nije tačno.
o Pomenuli ste sjajne trenere?
– Tandem Ante Mladinić – Zoran Miladinović je bio neverovatan. Biće je bio autoritet, uveo je neke fudbalske principe koji su važili za sve sisteme. S druge strane, Zoki je bio izuzetno bistar i vispren, bolje je video šta se događa na terenu i znao da, ako nešto ne štima, odmah reaguje.
o Hvalite Bićeta, a kolale su priče da ste ga vi smenili?
– To jednostavno nije istina. Nisam ja smenio Bićeta, niti sam mogao to da učinim. A i kako bih bio protiv čoveka koji me je stvorio. Mene je Zoki uveo u tim, ali sam eksplodirao tek kada je Biće postao šef stručnog štaba.
o Zar niste bili na čelu igrača koji su pisali peticiju protiv Mladinića?
– Tačno je da smo pisali peticiju, ali ne protiv Mladinića lično. Ne, tražili smo da se reši njegovo pitanje jer je bilo mnogo nedoumica. Tada je predsednik bio general Nikola Lekić, pa je kasnije i on morao da ode. Pa, ko može da bude protiv trenera koji je doneo titulu, i to kako. Bili smo dominantni. Moca je tada otišao i ja sam bio kapiten, pa su zato neki, ali interno, pričali da sam ja bio vođa pobune. Ponoviću, ništa nije bilo protiv Mladinića, ali se ja pomalo osećam krivim što smo tako reagovali i možda na neki način pomogli da Biće ne ostane u klubu.
o Imate reči hvale i za Miloša Milutinovića?
– Kod Miloša je sve bilo nekako mirnije, spontanije, sa mnogo manje tenzija. Izgubimo mi od Vardara u Skoplju sa 5:0, bruka, mi potišteni, a on u avionu kaže: “Šta vam je deco, sada ćemo mi da pobedimo Vojvodinu sa 5:0 i onda idemo dalje.” Tako je i bilo. Kod Plave Čigre nije postojalo: ne smeš ovo, ne smeš ono, ali mi tu slobodu nismo zloupotrebljavali. Zanimljivo je bilo i na sastancima pred utakmicu. Čekamo da Miloš kaže taktiku, odredi prioritete i zadatke, a on se samo smeška. Pitamo: šefe, šta ćemo, a on mirno odgovara: “Kako šta ćemo, daćemo im dva gola.” To je bio Miloš.
o Ne zaboravljate ni Stevana Vilotića?
– Bata Ćele je dosta uticao na moju karijeru. Trenirao me je dok sam bio junior, ali i u mladoj reprezentaciji koja je postala prvak Evrope. Pobedili smo u finalu Istočnu Nemačku sa 1:0 na njenom terenu, a u Mostaru je bila utakmica za infarkt koja se završila rezultatom 4:4. Za nezaborav.
o Mnogi smatraju da je Tuzlak Jusuf Hatunić završavao “prljave poslove”, a da ste vi to pametno koristili.
– Počeo sam kao libero, dok je Hatuna igrao štopera. Zoki Miladinović nam je zamenio uloge, i to je bio pun pogodak. Bili smo zaista dobar tandem.
o S kim ste vodili najteže bitke?
– Sa Kustudićem. Bio je jak kao zemlja, teško ga je bilo zaustaviti. I Mojaš Radonjić je bio snažan, nezgodan. Vaha Halilhodžić je bio sjajan centarfor, ali mi nije bilo teško da ga čuvam, kao ni Duleta Savića. Teže je bilo sa Zoranom Filipovićem. Međutim, bili su mnogo opasni kada je Zvezda krenula sa dva špica, Pižon je bio inteligentan i pametan igrač, “hranio” ih je loptama.
o Koje igrače ste najviše cenili?
– Moca Vukotić je broj 1, tu je i Nenad Bjeković, s kojim sam igrao tri godine. Cenio sam, naravno, Dragana Džajića, Pižona, Safeta Sušića, Peđu Mijatovića, Vladu Jugovića, Nemanju Vidića. Ali moj ljubimac je bio Damir Desnica, napadač Rijeke koji je bio pakao od igrača.
o Imali ste sjajnu ponudu Hamburgera. Kako ste baš tada morali na dosluženje vojnog roka?
– Ne znam ni danas, posle toliko vremena, šta da kažem i šta mislim. Ponuda je bila fantastična, ugovor na 1,6 miliona maraka plus 300.000 neoporezovanih nemačkih novčanica. I ja sam dosta kriv, jer nisam ni znao da mi je ugovor istekao još u julu. A niko iz kluba mi to nije rekao. I tako, umesto u Nemačku, ja odoh tri meseca na dosluženje vojnog roka.
o A zatim u Francusku, u Monako?
– U Kneževini sam proveo dve lepe godine. S Monakom (69 utakmica, dva gola) sam dva puta bio vicešampion, a 1985. smo osvojili i Kup Francuske.
o Francuska je postala vaš drugi dom, igrali ste i za Monpelje (70-7), Miluz (66-1), Nansi (37-2) i Amijen (22-1).
– Kada sam došao u Monpelje bili su u drugoj ligi. Odmah smo bili prvi, a u prvoj godini u Prvoj ligi – treći. Bio je to sjajan tim, igrali su Rože Mila, Loren Blan, Žulio Cezar, Kristijan Perez…
o Za reprezentaciju ste odigrali 32 utakmice (jedan gol), koju posebno pamtite?
– Svakako debi, zamislite prvi meč pa Brazil. Izborili smo se za remi u Belo Horizonteu, pred 160.0000 gledalaca. I naravno, onaj istorijski meč s Rumunijom, kada smo slavili sa 6:4.
o Dres reprezentacije nosili ste na Svetskom 1982. i Evropskom šampionatu 1984?
– Mislim da smo na Mundijal u Španiji došli pretrenirani. Radili smo kod Miljana Miljanića tri puta dnevno, i to se odrazilo na našu igru. Nedostajala nam je svežina, ali i doza sreće. Na EP u Francuskoj selektor je bio Toza Veselinović, koji je bio veoma neozbiljan, izgledali smo kao razbijena banda. Kod Miljana se uvek znalo ko šta radi, a kod Toze je radio ko je i šta je hteo.
o Da li ste zadovoljni igračkom karijerom?
– Moglo je i bolje. Mnogo sam se unazadio kada je Mladinić otišao iz Humske, jer su tada počeli i veliki problemi. Da se razumemo, pare mi nikada nisu bile zvezda vodilja, i ja bih za Partizan igrao i besplatno, ali mnogo toga se lošeg izdešavalo u to vreme. Da sam imao menadžera tipa Ljube Barina, sigurno bih završio u HSV, koji je kasnije postao i prvak Evrope, i imao bih jaču internacionalnu karijeru. A opet, bilo je i trofeja i priznanja. Kapiteni su me u anketi “Večernjih novosti” proglasili za najboljeg igrača u Jugoslaviji, iako sam igrao centarhalfa, po “Frans fudbalu” dva puta sam bio u timu godine…
o Bivši igrači su ili treneri ili menadžeri, čime se sada bavite?
– Nisam u fudbalu, nikada se nisam nudio, a niko me i ne zove. Doskora sam živeo u Francuskoj, a sada sam više ovde, čekam penziju. Gledam Partizan i Zvezdu, i to je to
