Nemanja Trifunović tražio šansu – sada je ima: Vreme je da zasvetli!

U neformalnim razgovorima Predrag Mijatović zna da kaže: “Kod nas prvo tražimo mane, tek onda vrline.” Nije da nije tačno. Pogledajte kako smo godinama tretirali sopstvenu decu: Dušan Jovanović, Nikola Simić, Dimitrije Janković, Nemanja Trifunović… Svaki put uz ono obavezno navijačko “ali”. A kad im konačno otvorimo vrata prvog tima, dočekamo ih u salonu i vadimo lupu.

U tom salonu, prvi iza pulta — Nemanja Trifunović. Najstariji od crno-bele dece. Po godinama (21). Po stažu (davno iz “Zemunela”). I ove sezone — starter u sva tri meča. Logično je očekivati ga i protiv Oleksandrije u Katovicama (četvrtak, 19.00).

“Igrao je, pa šta?” — pa nije baš tako.

Od debija leta 2023. Trifunović je skupio 44 nastupa. Statistika površnog pogleda: 2 gola + 1 asistencija. Skromno? Zavisi iz kog ugla. Ukupno minuta: 1.391. To je tek 15 utakmica po 90 min. Toliko o “stalno igra, pa nema učinak”.

Kad već merimo učinke: Aldo Kalulu je čekao 1.601 minut između dva gola (derbi vs. Zvezda → Čukarički). Jednima se veruje i bez učinka; drugi stoje na prozoru. Pa onda svi u glas: “Škola Partizana propala.” Neće biti.

Nije Ljajić. Nije Laki. Nije Žile. Ali…

Da, Trifunović nije eksplodirao kao Ljajić, Marković ili Živković. Ali ajmo realno: u dve godine prošao je sedmoricu trenera (Duljaj, Stanojević, Savo Milošević, Blagojević, plus privremeni: Nađ, Vukašinović, M. Jovanović). Svaki drugačiji zahtevi, drugačiji presing, druga krila, dribling zona, defanzivni zadaci. Hoćemo kontinuitet, a dajemo mu vrtlog.

Povrede + stranci ispred

Momak je stalno izlazio iz ritma zbog sitnih povreda. Kad je zdrav — preko njega su preskakali stranci: Kvinsi Menig, Jong Džun Goh, Ibrahim Zubairu… Budite pošteni: da je Zubairu zdrav, Trifunović bi i dalje bio druga, treća rezerva. Sada — konačno minutaža. I izgleda sve bolje.

Šta smo videli ove sezone?

Larnaka (1. meč): slabije prvo poluvreme, živnuo posle pauze.
Beograd vs. AEK (revanš): jedan od najboljih crno-belih — aktivan, agresivan, prodori.
Pančevo vs. Železničar: više centaršuteva, namestio veliku šansu Jovanu Miloševiću.

Centaršut mu je bolji. Ulazi dublje u 1v1. Brže odlučuje. Nije to još nivo “game changer”, ali je daleko od etikete “nije dovoljno dobar”.

Zašto je porastao?

Jednostavno: Blagojević mu veruje. Daje mu minute. Više nego bilo ko pre njega (osim kratkog Stanojevićevog poverenja u haotičnom periodu). Separacija igrača, jasne role, ponavaljane situacije — sve to mladom krilu znači.

A sada — najveća bina do sada

Katovice. Oleksandrija. Evropa. Svi nervozni, kadrovski manjak, rotacije svuda. Upravo takve utakmice prave igrače — ili ih vrate u red čekanja.

Ako je ikad bilo vreme da prestanemo da gledamo kroz “ali”, to je sada. Nemanja Trifunović nije “najgori od sve dece”. Najstariji je — i najizdržljiviji. Tražio je šansu. Sada je dobio.

Neka zasvetluca. Neka posle Oleksandrije pričamo o vrlinama, ne o manama.