Nemanja Rnić o Partizanu, generaciji ’84, Austriji, Volfzbergeru: Prođe za čas 15 godina

Pet sezona u Partizanu, tri u Anderlehtu i Beršotu, jedna u Hoverli i sada – šesta u Volfzbergeru! Nemanja Rnić nigde nije ostao toliko dugo, nigde mu se nije tako svidelo, kako na terenu, u klubu, tako i u gradu, zemlji, kao u Austriji.

Malo mesto Volfzberg u blizini Graca, sa svega 25.000 stanovnika, postalo je oaza mira i sreće za nekadašnjeg defanzivca srpskih crno-belih, koji u subotu počinje sa svojim Vukovima prolećni deo prvenstva Austrije. I nišani plasman na evropsku scenu. Tek drugi put u istoriji kluba. A i na premijernom je Nemanja Rnić bio tu, u sastavu.

Uzalud sve ponude za selidbu, trošite šestu sezonu u Volfzbergeru, izgleda da vam se odatle ne ide?
Prija mi ovde, pogotovo kako je sve organizovano što se tiče vanfudbalskih stvari. Navikao sam se, zadovoljan sam, uostalom, ne bih toliko ostao da je drugačije.  Ne razmišljam o odlasku bilo gde. Jedina mi je želja da igram što duže mogu, dok god mi prija. Osećam se odlično, povrede me zaobilaze, a nisam istrošen od igranja u nekim  mnogo jakim ligama“, glasom potpuno zadovoljnog čoveka priča za MOZZART Sport Nemanja Rnić.

VUKOVI NIŠANE EVROPU

Ni povratak u Srbiju vam ne pada na pamet? Istina, neki vaši ispisnici su znali da se vrate, pa da se vrlo brzo pokaju…
Iskreno, nisam ni pomišljao na povratak. U našoj zemlji mogu da igram jedino za Partizan, jer je to moj klub, moja kuća, ali ima Parni valjak dovoljno kvalitetnih igrača na mojoj poziciji. Jednom sam se vraćao među crno-bele… Sada ih bodrim iz Austrije. Ne propuštam nijednu utakmicu kad mogu da odgledam, ne samo fudbalera“, kaže Rnić.

Zimska pauza je prošla, Volfzberger u subotu nastavlja prvenstvenu trku. Jesen ste završili na četvrtom mestu, deluje da je Evropa sasvim moguća misija?
Naš cilj je da se u preostala četiri kola prvo izborimo za plej-of,  a onda ako to uspemo, da se borimo za Evropu. Imamo dobru ekipu, dobrog trenera, mislim da možemo da uspemo. Idemo korak po korak, bez velikog pritiska. Liga je izjednačena, nepredvidiva. Kao što mnogi kažu: svako svakog mogu da dobiju. Stvarno je tako“, konstatuje Nemanja.

Salcburg je „zakucan“ na prvom mestu, titulu već mogu da mu dodele. A, ostatak tabele posle jesenjeg dela izgleda malo iznenađujuće sa Šturmom na šestom, Rapidom na osmom mestu. Šta da očekujemo u nastavku?
Salcburg je favorit za titulu pred svaku sezonu, a ne samo ove godine. Kod njih je promena što su odlučili da do kraja prvenstva isforsiraju nekoliko mladih igrača, okrenuli su se svojoj školi. Što se tiče ostalih timova, sve je potpuno otvoreno. LASK je najprijatnije iznenađenje, ali ima vrlo kvalitetan tim, koji je dugo na okupu. Rapid i Austrija su slabiji nego što se očekivalo, nemaju dobre rezultate, ali verujem da će krenuti napred. Mislim da bi Sent Pelten mogao da doživi pad u nastavku sezone, jer je na, za njega, previsokom trećem mestu“, ocenjuje Rnić.

Nemanja Rnić je sa 34 godine u timu – veteran. Zvuči nekako nestvarno…
A, kao da sam juče imao 18-19, kada sam ušao u prvi tim Partizana. Sve mi je proletelo… Nekom tih 15-ak godina fudbalske karijere deluje kao dug period, a u stvari uopšte nije, prođe za čas. Samo treba uživati u svemu, kada se već baviš onim što voliš da radiš. O penziji ne razmišljam, imam plan i želju da igram dok god mi prija. Kada budem video da više nema smisla, onda ću videti šta ću dalje“.

GENERACIJA KOJU JE „UBILA“ ARTMEDIJA

Protiv Žirkova iz moskovskog CSKA u zimu 2005.

Neki od vaših saigrača iz Partizana, sa kojima ste istovremeno ušli u prvi tim, već su završili  karijere. Simon Vukčević i Stefan Babović su fudbalski penzioneri, Nikola Drinčić se povlačio, pa predomislio…
Po meni, Simon i Stefan su prerano završili. Mogli su još mnogo toga da daju na terenu. Taj period kada smo postali prvotimci Partizana i tek počinjali seniorsku karijeru je meni najlepši otkako sam počeo da igram fudbal“.

Tog proleća 2004. Vladimir Vermezović je gotovo istovremeno u tim gurnuo vas, Simona VukčevićaNikolu Grubješića, malo pre toga je debitovao i Miroslav Radović. Bila je to generacija koja je odmah zasijala  na evropskoj sceni, na mečevima sa Viljarealom, Dnjeprom, CSKA i onda je – nestala. Krah Partizana protiv Artmedije razbio je i „bebe“ od kojih se mnogo očekivalo.
„Da li smo mogli više, nažalost, nikada nećemo saznati, ali smatram da smo imali kvalitet za više. u U fudbalu nekad ni okolnosti ne idu na ruku, bilo je povreda, odlazaka možda pre vremena… Ali, smatram da smo za to vreme kada smo počinjali u Partizanu pokazali da je klub mogao da računa na nas“.

Za tri dana biće 14 godina od utakmice sa Dnjeprom. To je i dalje najveći domet nekog srpskog kluba od 1992. godine do danas. Bili ste te večeri starter na stadionu „Meteor“.
Pamtim savršeno obe utakmice, pogotovo taj revanš po užasno hladnom vremenu, kada je zablistao Mire Radović. Čak smatram da je taj tim Partizana mogao još dalje da prođe, jer smo protiv CSKA u Beogradu promašili dosta dobrih šansi, a u revanšu nam ni sudija nije bio naklonjen. Koliko je to veliki uspeh govori i činjenica da ga do danas još niko iz Srbije nije dostigao, a kamoli nadmašio. Lepi su to bili momenti, samo takvih se i treba sećati“, poručio je Nemanja Rnić.

SVI PONOSNI NA BJELICU

Vi niste „zakačili“ u Volfzbergeru Nenada Bjelicu, trenera koji je napisao istoriju u Dinamu iz Zagreba, ali sigurno da ga u klubu pominju poslednjih dana?
Bjelica je otišao tog leta kada sam došao u klub. Mimoišli smo se u nekoliko meseci i žao mi je što nismo sarađivali. U Volfsbergeru samo u superlativu pričaju o njemu, jer je klub iz treće lige doveo do Bundeslige. Vrlo su ponosni na njegove uspehe sa Dinamom“, kaže Rnić.

Izvor Mozzart sport