AKO je neko mogao da dribla na petoparcu ili da protne loptu kroz iglene uši (čitaj – da je proturi kroz noge), onda je to Nebojša Vučićević (29. 6. 1962, Beograd). Uške je jedan od one, gotovo “izumrle vrste” igrača, koji plene šarmom i dižu navijače na noge. Dorćolac, koji je počeo da šutira loptu u Krnjači.
* Svi vas dovode u vežu sa Dorćolom, a malo ko zna da ste počeli u Palilulcu?
– Otac je bio potpukovnik i vojska mu je bila sve. Meni je zabranio da igram fudbal i spremao me je za vojnu školu. Zato sam ja išao čamcem na treninge Palilulca, tako da otac nije ni znao da treniram fudbal. Da sam igrao za Dorćol, saznao bi za dva minuta.
* Posle samo dva meseca, a imali ste 14 godina, Aca Stefanović vas je doveo u OFK Beograd?
– Pokojnom čika Aci dugujem sve što sam u fudbalu postigao.
* Četiri godine ste proveli na Karaburmi. Čega se najradije sećate?
– Sećam se Beogradskog turnira, igrali smo protiv Honveda. Gojko Zec me je ubacio petnaestak minuta pre kraja, rekao mi da igram desno krilo, a ja nikada pre toga nisam bio na toj poziciji. Ali hrabro sam se uhvatio ukoštac s Mađarima. Predriblao sam pet igrača, a golmana sam tri puta bacao na zemlju pre nego što sam se upisao u strelce. Tada su prvi put skandirali moje ime na Karaburmi.
* Šta je još obeležilo to vreme?
– Bilo je to vreme romantike, zaista smo igrali dobar fudbal. Pamtiću derbi sa Crvenom zvezdom, na tribinama nije mogla igla da padne. Bilo je 2:2, a ja sam zaista odigrao sjajno, čuvao me je Zlatko Krmpotić. Ipak, najbolje je da Krmpotu pitate kako mu je bilo.
* Prelazite 1984. u Partizan iako ste se već bili dogovorili sa Crvenom zvezdom?
– Tačno je to. Sve sam se dogovorio sa Draganom Džajićem, a tada je i na “Marakanu” stigao Gojko Zec, koji me je trenirao u OFK Beogradu. Trebalo je da potpišem sutradan ugovor, ali odmah posle dogovora sa Džajom, negde posle podneva, “pokupili” su me ljudi iz Partizana, na čelu sa Mocom Vukotićem. I nisu me ispuštali dok nisam stavio paraf na ugovor.
* Zašto ste se predomislili?
– Žarko sam želeo da zaigram za Crvenu zvezdu, za koju sam i navijao, ali sam promenio odluku iz čisto sportskih razloga. Naime, tada je u Zvezdu došao moj saigrač iz OFK Beograda Mitar Mrkela, i to na velika vrata, i bilo je jasno da će imati prednost u odnosu na mene. A sa druge strane, Prekazi je otišao u Hajduk iz Splita, Klinčarski se spremao za odlažak u inostranstvo, i tu sam video šansu da budem u prvom timu. A da je zaista to jedini razlog, neka ilustruje i ova činjenica. Da sam potpisao za Zvezdu, mogao sam da kupim 12 “golfova 1”, koji su u to vreme bili kao BMV, a kada sam došao u Partizan uspeo sam da kupim staru “bubu”, i to na četiri rate.
* Da li ste se pokajali?
– Ne, nisam. Jedino mi je žao što Partizan nije u Evropi više toga uradio. A bilo je prilike. Setite se dvomeča sa Romom. Ali na taj revanš u Rimu neću da se vraćam.
* Osvojili ste dva prvenstva i jedan kup?
– Mislim da smo mogli i više, jer zaista smo igrali dobar fudbal. Imali smo i sjajne trenere. Za mene je Nenad Bjeković “broj jedan”, a mnogo sam naučio i od Fahrudina Jusufija.
* A da li je Uške mogao bolje i više?
– Mogao je i morao je. Ali nikoga ne krivim osim samog sebe. Bio sam neozbiljan na treninzima, igrao sam onoliko koliko mi je prijalo. Toliko sam i postigao. I to je, naravno, bila fatalna greška.
* Protiv koga ste voleli najviše da igrate?
– Protiv Zvezde, naravno, ali bili su strašni i dueli sa Dinamom, Hajdukom. A zbog komšija umalo da ostavim fudbal. Igrali smo derbi na Stadionu JNA, mislim da je to bila 1985/’86. godina. Zvezda je vodila sa 1:0, a ja sam ušao u poslednjih 10 minuta. Postignem izjednačujući gol u 90. minutu i odem direktno na “jug”, a sudija odsvirao kraj. Istuširam se i odem u nepoznato, niko nije znao gde sam, četiri dana me niko nije video. San sam ispunio i kažem sebi: sada mogu i da ostavim fudbal. Ipak, nisam, ali od tada, moralo je da u prvih 11 bude mesta i za mene.
* Kao klinac, navijali ste za Zvezdu, ali ste kasnije “promenili ploču”?
– Uvek ću biti partizanovac. I to mnogo veći od onih koji se busaju u grudi a gledaju samo lični interes.
* I pored toga što vam je sin Vanja u Zvezdi?
– Da, i pored toga. A Partizanu sam se dobro odužio, jer moj transfer u Mec je u ono vreme iznosio 620.000 maraka.
* Zašto je danas malo driblera, gde su se izgubile lepota i mašta?
– Treneri mlađih kategorija nažalost mnogo gledaju u laptope, skidaju nečije treninge, zaboravljaju da rade sa decom. Ne može neko ko nema šta da radi da otvara škole fudbala a da fudbal nikada nije igrao. FSS bi morao tome da stane na put. Treneri sputavaju tu decu, ma, ubijaju ih. Teren je pun čunjeva, deca trče bez lopte, strašno, to je efekat samo za roditelje, od kojih uzimaju novac i ništa više. Kada vidim da i od dece koja imaju osam, 10 ili 12 godina traže da igraju na dva dodira, frapiran sam. Pa, kada će da driblaju ako ne u tom uzrastu.
* Nikada niste igrali ni za jednu reprezentativnu selekciju?
– Zato što se nikada nisam nikome dodvoravao, nisam imao ni menadžere koji bi me gurali. Ja sam Dorćolac, odrastao na beogradskoj kaldrmi, meni nisu mogli ni da prete niti da me uslovljavaju. Držao sam do sebe i nije mi nešto posebno žao što nisam igrao za reprezentaciju.
* U karijeri ste promenili 12 klubova: igrali u Francuskoj, Španiji, Južnoj Koreji, Sloveniji, na Kipru?
– Posle OFK Beograda (100 utakmica, 60 golova) i Partizana (329-168), nosio sam dres Meca(35-6), Salamanke(16-3), Devu rojalsa (38-5), Evagorasa Pafosa (18-5), Mure (30-6), Korotana (10-1). Igrao sam i mali fudbal za Kanzas siti(20-60), i to je moje veliko bogatstvo koje mi je mnogo koristilo i kada sam se posvetio trenerskom poslu.
* Trenirali ste čak 15 klubova. Dorćol i Mladenovac ste uveli u Drugu ligu, beogradski Radnički u Prvu ligu, a Hajduk iz Kule se jedini put u istoriji izborio za plasman u Kup UEFA?
– Ponosan sam na te uspehe, ali ne mogu da objasnim zašto nisam postigao više posle takvog starta. U stvari, mogu. Svi koji su u fudbalu znaju da sa mnom nema kompromisa, da ne mogu da mi sastavljaju tim ili prodaju utakmice. Problem je što ima mnogo trenera koji ćute i trpe da bi mogli da prime platu. Problem su i političari koji se pretvaraju u sportske radnike radi sopstvene koristi, a tu su i kladionice…
* Po izrečenom, naš fudbal se guši u blatu…
– Nije baš tako, moram da priznam da se dosta toga poslednjih godina promenilo, što se vidi i po plasmanu reprezentacije na Svetsko prvenstvo, po uspesima Partizana i Zvezde na evropskom planu. Svuda u svetu ima nameštenih utakmica, pa i kod nas, ali verujem da ih je sve manje i da se polako vraćamo na put uspeha.
