NEBOJŠA GUDELJ:Kod svoje dece insistram na zdravom odnosu prema sportu

Bivši fudbaler Partizana otkriva šta je sve potrebno da bi se odgajili uspešni sportisti kao što su Nemanja Dragiša i Vanja

Sevilja i reprezentacija Srbije imaju “komandanta” Nemanju. Španski Kadiz je odskoro jači za levog beka Dragišu, a u Holandiji raste i razvija se buduća teniska profesionalka Vanja. Svi oni potiču iz kuće Gudelja.

Bivši igrač Partizana i danas trener u Kini Nebojša Gudelj za  24sedam  priča o karijeri, uspesima svoje dece i tome kako su supruga i on uspeli da ih izvedu na pravi put.

Gde ste sad?

– Radim u Kini, na jednoj fudbalskoj akademiji u Dalijenu. Ovde sam trener i direktor, ima nas oko 30 stručnjaka i prevodilaca i oko 150 mladih fudbalera kadetskog uzrasta i mlađih. Reč je o jednom veoma ambicioznom poslu u kojem smo uspeli da sa našom ekipom osvojimo Kup Kine, tako da smo zaslužili poštovanje rivala i navijača, jer se nadaleko čulo za nas. Cilj je da se naši najbolji igrači priključe seniorskoj ekipi koja će se takmičiti u trećoj ligi i da se što pre domognu druge lige.

Ko su još treneri pored vas?

– Sa mnom radi i Dejan Govedarica, ali ima nas sa svih strana, pored domaćih trenera, naravno. Baš je dosta zaposlenih, prava jedna fudbalska fabrika.

Kako iz Kine gledate utakmice koje se igraju u Evropi?

– Redovno ih pratim. Već sam navikao da navijam sat u 2.00 ili 4.00 iza ponoći i da gledam mečeve Sevilje, reprezentacije Srbije i sve što me zanima. Ponekad i ne spavam do meča, ali kao što rekoh, navikao sam, nije mi teško da platim tu cenu, posebno kad vidim da je tim za koji navijam pobedio.

Kako vam se čini igra starijeg sina Nemanje?

– Nemanja se nalazi u jednom igračkom naponu, kada svakim potezom i novom utakmicom za Sevilju pokazuje da je zreo igrač, jakog takmičarskog mentaliteta i da mu raste samopouzdanje. Igra u Španiji, a ja često kažem da je to “druga Liga šampiona”, jer svakog vikenda igraš protiv najjačih i najboljih timova i igrača. Nisu to samo Real, Atletiko i Barsa, ima tu još mnogo dobrih ekipa, ništa slabijih od najboljih Engleza, Italijana ili Nemaca. Nemanji se takvo okruženje u timu i Ligi očigledno dopalo.

U medijima je dobio nadimak “komandant” zbog partije u meču protiv Čelsija u Londonu.

– Da, stvarno je bio dobar protiv Čelsija, ali i na ostalim mečevima. Njegova je prednost u tome da se u Sevilji stvarno kvalitetno radi i da oni imaju gotovo dve izuzetne postave, pa mogu bez problema da kombinuju i odmaraju igrače. To je možda jedan važan razlog što je Nemanja podigao svoju igru na top nivo.

Šta bi moglo još da utiče na njegovu formu?

– Mislim da je najvažniji korak bio taj kada je došao u Sporting iz Lisabona. Tamo je osvojio dva trofeja i počeo privikavanje na sve što će ga dočekati u Sevilji. Da nije bio dobar u Sportingu, verovatno nikad ne bi dočekao poziv iz Španije.

Koliko je veganska ishrana uticala na to da bude u ovoj formi?

– Sigurno dosta. On je već deset godina vegan i mi smo kao porodica izabrali taj stil života i ishrane, tako da to verovatno ima neki uticaj na njegovu formu i igru, ali mislim da je presudno samopouzdanje, koje mora imati svaki sportista, kao i vaspitanje i obrazovanje.

Na čemu ste vi insistirali kao roditelj troje vrhunskih sportista?

– Na zdravom odnosu prema sportu. To znači da fudbal ne treba isključivo gledati kroz golove i samu igru. Fudbal vas uči, ako to vi hoćete da shvatite, i poštovanju. Prvo morate naučiti da sebe poštujete i da u situacijama kada vam ne ide sve najbolje, kada gubite, ne pomislite o sebi kao da ste manje vredna osoba. U redu, izgubili ste, ali idemo dalje, tražimo način da postanemo bolji i mi i ekipa za koju igramo. Samo tako naučićete da poštujete sebe, pa i druge. To su prve lekcije, ima ih još…

Kako sve te lekcije uči mlađi sin Dragiša, koji je, kao i vi, levi bek?

– Dragiša ima svoj fudbalski put, koji se razlikuje od Nemanjinog. Potpisao je ugovor za španski Kadiz i sad je na njemu da se nametne, pronađe svoj prostor za napredak i dokazivanje. Nije sve ni do talenta, ima tu još dosta faktora koji će odrediti karijetu jednog fudbalera. Na primer, Nemanja je u nekom uzrastu od 18 godina bio fizički zreliji nego njegov brat. Sećam se da smo kao porodica nekoliko puta išli na utakmice U16 pa do U19 Srbije, da gledamo Dragišu i njegove saigrače iz reprezentacije u kojoj su bili Luka Jović, Ivan Šaponjić, Nikola Milenković….Svi oni su delovali snažno već u tom uzsrastu, tako da mi nije bilo čudno što su ubrzo postali profesionalci.

Šta mislite o teniskoj karijeri ćerke Vanje?

– Ona je 17-godišnja devojka, veoma ambiciozna i uporna. Tačno zna šta hoće i ide ka svojim ciljevima, tako da nama, njenim roditeljima, preostaje samo da joj pružimo podršku, ne treba ništa drugo da joj pričamo. Zacrtala je sebi da do 20 godine uđe među 100 najboljih teniserki, pa da kasnije proba još nešto više od toga. Nije to baš lagan put u zahtevnom sportu, ali ima podršku i pomoć braće i roditelja, pa ćemo videti.

Nije baš jednostavno biti roditelj tako ambicioznih sportista?

– Mislim da to najbolje zna moja supruga Olivera, koja nije bila zaposlena u firmama, ali je više radila oko nas nego da je na nekom drugom mestu bila svaki dan osam sati za platu. Prvo je morala da izdrži sve moje treninge, putovanja, karantine, promene klubova i da gaji decu, vaspitava ih, vodi ih u škole, na treninge, pere, sprema ih… Zahvalni smo joj svi, jer da ona nije bila takva kakva jeste, teško bi se moglo pričati o mojoj i njihovim karijerama.

Vi ste vašu igračku internacionalnu karijetu posle Partizana započeli u Španiji?

– Da, u Logronjesu, kod trenera Blagoja Paunovića. Pamtim taj period po lepom druženju i životu sa Paunovićima, pa bio je tu današnji trener Partizana Saša StanojevićRade Bogdanović, još mnogi… Drago mi je što je Veljko krenuo očevim stopama i da mu ide odlično sa Redingom. Pratim i navijam za njega.

U Partizanu ste bili igrač kod Ivice Osima, pa kod Ljubiše Tumbakovića. Kako pamtite današnjeg selektora i trenera vašeg sina?

– Odlično ih pamtim, bili smo zajedno u Partizanu dve sezone. Mislim da je posle toliko godina rada zaslužio šansu da vodi reprezentaciju i sad možete svi da vidite koliko je on dobar stručnjak. Nalazimo se svi pred veoma važnim trenutkom kada možemo doći do plasmana na EP, a u stvari smo došli u poziciju da smo prežalili i tim i čitavu jednu generaciju pred meč u Oslu. Upravo ta psihološka priprema igrača je jedan od velikih Tumbinih kvaliteta, a ona se jasno videla u igri na poslednjim mečevima reprezentacije.

Nebojša Gudelj na meču Partizana i Proletera 1992. godine MN Press

Šta očekujete od utakmice sa Škotskom?

– Ne treba da nas zavara podatak da to nije tim koji postiže mnogo golova. Njihova odlika je da igraju tvrdo, na rezultat, iskusni su i neće našim momcima biti lako. Ja sam siguran da oni to znaju, kao što znaju kako se dolazi do pobeda na tim mečevima, jer igraju u Ligi šampiona i jakim ligama, gde su naučili kako da savladaju pritisak koji donosi veliki meč.

Pobeđujemo?

– Ja sam optimista. Pobeđujemo!

Navijate sat i budite se da ih gledate?

– Obavezno! Neka imaju na umu da će se u celom svetu, gde god su naši ljudi, gledati ta utakmica i da im mi pored ekrana šaljemo dobru energiju da pruže najbolju partiju i konačno odemo na to evropsko posle 20 godina.

Intervju preuzet sa portala 24sedam sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *