Neko me pre neki dan pitao šta mislim o svemu što se dešava u Partizanu. Rekao sam mu da ne znam odakle da počnem — ne zato što nemam mišljenje, već zato što više ne postoji mišljenje koje nekog neće uvrediti. Partizan je danas jedini klub na svetu u kojem si kriv i kada ćutiš i kada pričaš, i kada dolaziš i kada ne dolaziš, i kada podržavaš i kada kritikuješ. A najgore je što to više nikoga ne iznenađuje.
Kako je navijač Partizana postao meta bez obzira šta uradi
Hajde da probamo da napravimo mapu. Ako si kupio sezonsku za košarku, ti si “ćaci” i podržavaš “lopinu” iz uprave. Ako nisi kupio — ti si “Željkov svedok” i staviš čoveka iznad kluba. Ako braniš fudbalsku sekciju i Saleta, podržavaš “neznalicu, alkoholičara i secikese koje je poslao hulja lično”. Ako ne braniš — želiš da klub nestane, da se ugasi, da propadne pod nekim novim, još gorim ljudima.
Rukomet? Ako podržavaš — ti si “botova podguzna muva”. Ako ne — ne želiš Partizan u Ligi šampiona. Odbojka, vaterpolo, atletika, boks, ženska košarka, džudo — isti obrazac, samo se menjaju imena i uvrede.
Nema neutralne zemlje. Nema pozicije koja te ne stavlja u nečiji nišan. I to je, iskreno, nešto novo. Ne sasvim novo — Partizan je uvek imao burne rasprave, klub je uvek delio strasti, i uprave su uvek bile pod kritikom. Ali ono što danas gledamo nije rasprava. Ovo je katalog etiketa u koji svako od nas mora da bude ubačen, hteo ne hteo.
Zašto je podela u Partizanu prestala da bude debata
Postoji razlika između navijača koji se svađaju oko trenera i navijača koji jedni druge tretiraju kao izdajnike. Prva situacija je zdrava — to je znak da ljudima nije svejedno. Druga je bolest. A mi smo, negde na tom putu, prešli iz prve u drugu i niko nije zabeležio tačan trenutak.
Posle 50 godina praćenja Partizana, video sam ovaj klub u svim mogućim stanjima. Video sam ga na vrhu Evrope i video sam ga na dnu tabele. Video sam uprave koje su donosile briljantne odluke i uprave koje su ovaj klub gurale ka provaliji. Video sam navijače kako pevaju istoj ekipi na koju su nedelju dana ranije zviždali. Ali ovo što se sada dešava — ova sistematska podela u kojoj svaki tabor drugom taboru poriče pravo da uopšte navija za Partizan — to ne pamtim.
Ne kažem da nema razloga za sukob mišljenja. Ima ih, i to koliko hoćeš. Uprava kluba je godinama davala povoda za sve moguće kritike. Fudbalska sekcija je decenija koja se broji na prste na obe ruke. Košarka ima svoje večne dileme. Svaka sekcija ima svoje otvorene rane. Problem nije u tome što se ne slažemo. Problem je što se više ne razgovara — samo se etiketira.
Šta se izgubilo dok su se navijači Partizana svrstavali u tabore
Ono što se u ovim ratovima potpuno izgubilo je jedan tip navijača koji je nekada bio većina, a danas se pravi da ne postoji. To je čovek koji dođe u halu ili na stadion, sedne u svoj ćošak, i jednostavno voli. Ne mrzi upravu, ne mrzi trenera, ne mrzi drugog navijača — samo voli klub i bodri. Ako ekipa dobro igra, srećan je. Ako ne igra dobro, tužan je. Ne priprema tvit, ne bira tabor, ne pravi frontove.
Taj čovek danas ne postoji u javnom prostoru. On postoji na tribinama, ali čim otvori usta neko će ga svrstati. Ako kaže “hajde Partizane” — biraš tabor. Ako ćuti — biraš tabor. Ako se raduje pobedi — biraš tabor. Ako je razočaran porazom — opet biraš tabor.
I evo iskrene stvari koju moram da priznam: i ja sam deo tog sistema. Svaki tekst koji napišem stavlja me u nečije unakrsne meraše. Ako pohvalim upravu, dobijam poruke od jednih. Ako je kritikujem, dobijam od drugih. Ako pišem o rukometu, neko misli da tako skrećem pažnju sa fudbala. Ako pišem o fudbalu, neko misli da ignorišem druge sekcije. Nema izlaza.
Zašto navijač Partizana zaslužuje pravo na običnu ljubav
Ovaj tekst neće promeniti ništa. Znam to. Neko će ga pročitati i reći da branim upravu. Neko drugi da napadam upravu. Neko treći da sam previše mek. Četvrti da sam previše oštar. I svi će delimično biti u pravu, jer sam pokušao da napišem tekst koji ne bira stranu — a to je, u današnjem Partizanu, samo po sebi izbor strane.
Ali mora se reći. Mora se reći da je nešto pošlo strašno naopako u zajednici koja bi trebalo da bude zajednica. Mora se reći da je klub veći od svih nas, veći od svake uprave, svakog trenera, svakog igrača i svakog navijača ponaosob — i da smo, dozvolivši sebi da se međusobno rastrgnemo, izneverili upravo ono što tvrdimo da branimo.
Verovatno grešim u ponečemu. Verovatno postoje razlozi zbog kojih je klima ovakva, koje ja ne vidim iz svoje ograničene perspektive. Ali stvarno bih voleo da čujem: da li još neko oseća da je jednostavna, obična ljubav prema Partizanu postala privilegija? Ili sam ja jedini koji bi da sedi u ćošku i samo voli?
