Bibars Natho je letos završio karijeru i otišao iz fudbalskog Partizana, ali crno-belo očigledno ne izlazi lako iz sistema. Izraelca sa blizu 300 nastupa za FK Partizan Mozzart Sport je zatekao na evroligaškom otvaranju u Beogradskoj areni, gde je došao da podrži košarkaše protiv milanske Olimpije. Njegove izjave nisu duge, ali imaju težinu čoveka koji zna šta znači igrati pod ovim grbom — i pažljiv su podsetnik na to koliko je Partizanova košarkaška sezona počela sa upitnika, a ne sa uzvičnika.
Osamdeset posto novog tima i mera opreza
Natho je u samo jednoj rečenici pogodio ono što je najveće pitanje ove sezone u Humskoj.
„Nikada ne znate, jer ovaj tim čini 80% novih igrača. Zavisi od toga kako će se prilagoditi Evroligi. Očekujem da će Evroliga biti prilično ujednačena, kao i prošle sezone. A Partizan će biti mnogo, mnogo bolje pozicioniran nego prošle godine.”
Ovo nije PR fraza. To je opservacija koja priznaje rizik — nova ekipa, nova hemija, isto takmičenje — ali odbija da bude pesimistična. Očekivanje da će Partizan biti „mnogo bolje pozicioniran” je smela procena za tim koji tek počinje da se sklapa, i biće interesantno videti da li će prve nedelje evroligaškog kalendara podržati taj optimizam ili ga polako popraviti.
Karlik i „mali genije” sa brojem 66
Kad je pitan za omiljenog igrača, Natho nije birao politički bezbedan odgovor.
„Karlik Džons. Druga mu je godina ovde, izuzetan je talenat.”
A onda i drugi favorit:
„Takođe mi se sviđa igrač sa brojem 66 (Pajola, prim. aut.). Dopada mi se njegova kretnja, za mene je on mali genije i mislim da može da donese mnogo Partizanu.”
Izbor nije slučajan. Natho je čitav svoj grobarski identitet gradio na tome što je bio mozak ekipe, igrač koji vidi tempo pre nego što on nastane. Logično je da mu se dopadaju upravo profili koji tu ulogu igraju na košarkaškom parketu. Ako od jednog spoljnog posmatrača dobijete dva imena kao okosnicu, to je manje reklama, više navijačka nada da se oko njih može nešto ozbiljno graditi.
Željko, Panatinaikos i „još jedna Arena”
Deo intervjua koji će navijači najviše prepričavati vezan je za Željka Obradovića i njegov povratak u Beograd u dresu Panatinaikosa.
„Juče sam video dobrodošlicu za Željka u Atini. Bilo je magično. On uživa toliko poštovanja od svih… Moraće da otvore još jednu Arenu za tu utakmicu. On to zaslužuje, on zaslužuje sve.”
Natho zna kako se poštovanje pretvara u atmosferu, i njegova želja da se sva tri tima — Partizan, Hapoel Tel Aviv i Panatinaikos — nađu na Fajnal foru zvuči kao lepa slika. Iskreno rečeno, u ovom trenutku to je više navijačka fantazija nego prognoza, ali kao ideja lepo hvata njegov emotivni krug.
Saša Ilić i tužan pogled na sezonu fudbalera
Deo koji ima najoštriji ton nije o košarkašima. Sezona fudbalera je, kako i sam Natho kaže, mučna, i to se vidi u njegovom komentaru o treneru Saši Iliću.
„Srećan sam što vidim Sašu u Partizanu. To je njegovo mesto, to je njegov klub. Tužan sam zbog situacije u klubu. Došao je u vrlo teškom trenutku… On je najveća legenda kluba i zaslužuje samo najbolje.”
Reč „tužan” nije slučajna. Natho je previše kulturan da bi ulazio u konkretne zamerke upravi ili sastavu, ali ta rečenica govori sve što treba. Legenda dolazi u težak momenat — to je istovremeno priznanje Iliću i tihi komentar o kontekstu u kojem radi.
Vanja Dregojević, Škotska i sporo sazrevanje
Za kraj, i pohvala za jednog od odlazaka iz Humske.
„Pričao sam sa Vanjom nekoliko puta nakon što je potpisao. Napravio je dobar potez time što je otišao u škotsku ligu i verujem da će biti sve bolji i bolji korak po korak.”
„Korak po korak” je fraza koja bi Partizanu na više mesta ove sezone dobro došla — i u košarci i u fudbalu.
Natho ne dolazi u Arenu da izgovori krupne reči. Dolazi jer, kako sam kaže, sada ima vremena i jer mu je ovde lepo. A onda, između redova, ostavi taman toliko da navijač zna gde on stoji: uz Sašu, uz Karlika i Pajolu, uz Željkovo veče kad god ono dođe, i uz Partizan koji tek treba da opravda njegov optimizam.
