Kad svi pomisle da je kraj, Partizan počinje.
Kad kažu da je Zemunelo presušilo, iz njega nikne Ugrešić.
Dečko koji je tiho trenirao, čekao šansu, nije kukao što je treći izbor… i kad su povrede pogodile tim, nije se krio – izašao je na teren i rekao “evo me!”. Ne glasno, ne arogantno, nego igrom. Srčano, pametno, borbeno – kako se u Partizanu i mora.
Dva gola u Lučanima nisu slučajnost. Prvi je bio krađa i umetnost u istom potezu – kao da je Saša Ilić izašao na teren i obuo mu kopačke. Drugi? Instinkt, prisustvo, mirnoća – sve što vrhunski vezista mora da ima. I Ugrešić to već pokazuje. A ima 18 godina.
Nisu samo dva gola pogurala mladog vezistu Partizana do zvanja Igrača kola. Imao je još šansi, mogao je i do het-trika najmanje. Ali, nešto definitivno ima posebno u tom momku
Za njega se već raspituju i veliki klubovi. Mančester junajted je bacio oko. Ali Partizan je rekao: ostaje. Potpisuje dugoročno. Jer ovo nije igrač koga treba prodati – ovo je igrač oko koga treba graditi tim.
Nije samo Ognjen. Tu je i Dragojević. Klinci sa crno-belim srcem, koji znaju šta znači istrčati ispod jug tribine. Znaju da kad navijači pevaju, to nije samo podrška – to je zakletva.
I zato Ugrešićev uspeh nije samo lični. On je znak da Partizan nikad neće ostati bez svoje dece. Da Zemunelo i dalje rađa. Da naši biseri samo čekaju trenutak da zasijaju. I da niko ne može da ugasi ono što u Humskoj gori decenijama.
Ugre, samo jako.
Igrač kola – ali za nas si mnogo više.
Za nas si – Partizanova budućnost.
VOLIMPARTIZAN.RS
