Bilo je tu dobrih partija, čak i prošle sezone sa lošijim timom kada je osvojio Kup. Bilo je pobeda u derbiju protiv Crvene zvezde, kao i u Evrokupu, uključujući ovogodišnji trijumf nad Lokomotivom, Ritasom… Bilo je naravno i slabijih utakmica. Ali, partija koju je sinoć Partizan pružio protiv Virtusa može se okarakterisati kao najbolja otkako je Andrea Trinkijeri među crno-belima. Možda i jedna od najboljih, ako ne i najbolja, otkako je Duško Vujošević otišao iz kluba.
Partizan je pokazao pravu košarku! Istinsku košarku. Mnogo trčanja, mnogo šuteva, borbe. Puna dvorana, oko 17.000 – 18.000 navijača na tribinama i pravi respekt i doček Aleksandru Đorđeviću kakav on zaslužuje kao legenda kluba. Celokupan utisak na najvišem nivou. Tu je Partizan uradio sve na nivou velikog kluba.
Navijači su pobednici večeri, atmosfera je bila na vrhuncu, ali odmah iza toga, a realno i pre toga, je igra za koju je zaslužan Andrea Trinkijeri. A njegove taktičke zamisli u sprezi sa ukupnom energijom koja se stvorila i pre i za vreme utakmice, donele su pobedu domaćoj ekipi od 18 razlike. Moglo je da bude i 25 što bi još više značilo Partizanu ako dođe do eventualnih krugova i poravnanja sa Virtusom, ali to bi već bilo sitničarenje i traženje dlake u jajetu. Malo li je 18?
Šta je to Trinkijeri posebno uradio?
.jpg)
Pa, više stvari. Prvo, utakmicu je otvorio vrlo pametno. Uveo je Novicu Veličkovića u prvu postavu, kao igrača koji neće imati tremu pred blizu 20.000 svojih navijača. On je na svoje iskustvo doneo poene u reketu u prva dva -tri napada, oslobodio svoje saigrače pritiska, i onda im je bilo mnogo lakše da igraju.
Da je utakmica počela eventualno nekim promašajem spolja, ili dva, tri, to bi moglo da uvuče nervozu u domaće redove, ali je zato Novica odškolovao protivničke igrače u reketu i tako otvorio put saigračima. Nije bilo nervoze, iako je na tribinama bilo toliko navijača, crno-beli su to pretvorili u svoju prednost, nisu podlegli pritisku, a i tu ide kredit ka treneru koji ih je dobro mentalno spremio.
Dakle, samim početkom utakmice Trinkijeri je napravio dobar temelj. I posle su crno-beli počeli da grade utakmicu kako treba. Iz dobre unutrašnje igre krenula je i spoljašnja linija da radi, krenule su da pljušte trojke, a uvođenje Pejdža se pokazalo kao prava stvar jer je on u jednom momentu šutirao 3/3 za tri.
Možda i najveće dostignuće na ovoj utakmici Trinkijeri je postigao kroz odbranu. Italijan je pronašao način da limitira, koliko je to moguće, protivničkog najboljeg igrača Miloša Teodosića. I tu se krio ključ utakmice. Teo je dao 14 poena, a šutirao je 2/5 za dva i 2/6 za tri poena uz tri izgubljene lopte.
Drugi najvažniji igrač italijanskog sastava, Stefan Marković, meč je završio sa samo jednim datim poenom. Šutirao je iz igre 0/3 za dva i 0/4 za tri poena. Imao je i tri izgubljene lopte.
.jpg)
Kada ova dvojica igrača, koji su pravi motor Virtusa, odigraju ovako i ne dođu do daha pored fantastičnih bekovskih rotacija na njima u kojima su se istakli Jaramaz, Pejdž, Gordić i Volden, onda je Virtusu bilo gotovo nemoguće da dođe do pozitivnog rezultata. Čak mogu gosti da budu zadovoljni i sa ovih 18 razlike jer je u jednom momentu bilo i više.
Krizni momenat utakmice po crno-bele bio je u prvom delu treće četvrtine kada je ponestalo energije i na terenu i na tribinama, to obično zna da bude problematičan momenat jer se atmosfera potpuno smiri tokom poluvremena, pa je tako bilo i ovoga puta. Ali, tu je Partizan uz dve trojke rešio sve dileme i još jednom pokazao mentalnu pripremljenost za ovaj meč.
Imao je Trinkijeri i dobrih i loših utakmica na klupi Partizana, ali ova od sinoć je pokazatelj njegovog rada. Stvorio je tim u kom nije bitno ko je na terenu, gde ima više igrača sličnog kvaliteta i gde protivnik ne može sa sigurnošću da zna koga treba da čuva i na koga da se fokusira. Kao što je sa druge strane Partizan znao da treba da čuva najviše Teodosića i Markovića. To je Italijanu na klupi srpskog kluba značajno olakšalo posao da nadvlada Srbina na klupi italijanskog kluba.
Odbrana crno-belih na pik en rolu je bila izvrsna, timska igra na visokoj lestvici. Čak se i Redži Reding jako lepo uklopio u celu priču. Partizan igra malo drugačiju košarku nego što je to bilo do sada, a prave domete ove ekipe je skoro nemoguće procenjivati u ovom momentu.
.jpg)
Iako je Partizan oduvao prvog favorita za osvajanje Evrokupa, najbolja stvar po crno-bele je što ovo nije gornja granica mogućnosti. Ima još prostora za napredak. Recimo, Rašon Tomas je u minus fazi, a to se nije osetilo sinoć. Partizan ima problema sa čuvanjem reketa protiv visokih igrača, ali ujedno i ovo nije konačan roster tima jer Džejms Mekadu tek treba da se ozvaniči kao novo pojačanje, da prođe lekarske preglede i da donese rasterećenje Mozliju i Jankoviću ispod koša.
Ako ćemo da idemo u „sitna crveca“, Partizan bi trebalo da poradi na tome da bolje umrtvi igru i da ne strepi u situaciji kada vodi sa 20 razlike. Bilo je par brzopletih odluka, dva – tri ishitrena šuta, ali kada se sve sabere i oduzme Paritizan je odigrao skoro pa savršenu utakmicu u datim okolnostima. Mogu navijači Partizana da budu prezadovoljni dosadašnjim tokom sezone, iako crno-beli osim trofeja Superkupa još ništa opipljivo nisu osvojili. Jer te borbe tek slede počevši od Kupa u Nišu, pa nadalje.
Kakogod, ono što sigurno znamo u ovom momentu je da su crno-beli protiv Virtusa odigrali meč u kom su navijačima pružili sve zbog čega su ovi došli u halu i šta su želeli da vide. A to je, valjda, i najvažnije.
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
