Na terenu vređanje, van njega kao braća

Ilić: Kad ga vidim da nam šutira slobodnjak pomislim: “Dabogda se izvrnuo, nesrećo!” Milijaš: Crno-bele na derbijima nisam mogao očima da vidim, kasnije smo drugovi

RAT na terenu uvek, neprijateljstvo van njega nikad. I ne samo da između Saše Ilića i Nenada Milijaša izvan fudbalskog četvorougla nije postojalo nešto što bi moglo da baci senku na veliko prijateljstvo, već je odnos dva kapitena večitih rivala koji su 19. maja stavili tačku na bogate igračke karijere uvek bio praktično perfektan.

Zato i ne čudi da su sveži fudbalski penzioneri bez ikakvih problema prihvatili poziv “Novosti” da na “Keopsu” u opuštenoj atmosferi evociraju uspomene iz karijere za primer i druženja koje nikada ništa nije moglo da poremeti.

– Bio sam klinac, Sale je malo stariji. Sećam se da je na keju bila jedna kućica gde se izlazilo. Tu sam ga prvi put video, stariji je od mene, nismo se tada ni upoznali. U Zemunu sam kasnije debitovao protiv Partizana, a što zbog brata, što zbog nekih ljudi iz bliskog okruženja, pre toga sam ga upoznao. Koja je tačno godina bila, ne znam – priseća se Milijaš.

Setio se pri Nenadovom pomenu Ilić pomenutog mesta za izlazak i odmah se nadovezao objašnjenjem nekih narednih momenata koji su učvrstili veliko prijateljstvo.

– Stalno smo dolazili tamo posle treninga, to nam je bio svojevrstan ritual, da idemo u kućicu. Znali smo se, nismo se družili, a bliski smo postali u reprezentaciji. Kasnije kad smo “gazili” moj brat i ja, bili smo cimeri. Shvatili smo brzo da odgovaramo jedan drugom u pravom smislu te reči, možemo da radimo šta god hoćemo kad smo zajedno. Kad god smo bili u reprezentaciji nismo napravili ni najminimalniji problem, a uvek smo bili prvi za sprdnju, za razne igre.

Obojica su tokom karijera bili strastveni pušači, a Ilić se prisetio i anegdote iz svlačionice Partizana kada je zbog kladioničarskih tiketa imao ozbiljan problem sa doskorašnjim trenerom, a tada saigračem Zoranom Batom Mirkovićem.

– Svi znaju da pušimo, niko nas nije ganjao. Nije to dobro, naravno, ali šta da se radi. Ta anegdota iz sezone 2004/2005. sa Batom Mirkovićem nije vezana za cigare, ali jeste za tikete. Vodili smo protiv nekoga 2:0 ili 3:0. Ostalo mi nekoliko utakmica na tiketu koji sam čekao i ja u poluvremenu ih izvadim, pogledam, a ne zatvorim vrata od toaleta. Tad je baš naišao Bata i “udario” po meni: “Mi krvarimo ovde za tebe, ti se zezaš.” Sve je to meni razumljivo, ali sam mislio, druže vodimo, bre, 3:0!

Nije samo to bio problem sa Batom. Postoji i anegdota sa Albertom Nađom.

– Ti stariji su u to vreme bili baš veliki profesionalci. Imao sam taj problem pod znacima navoda i sa Batom i sa Adijem (Albert Nađ op.aut). Ja se zabavljam 15-20 minuta pre kraja kad vodimo, a onda se čuje Adi: “Šta radiš više?” I ja mu kroz zube “Ma, mrš, bre!” I onda obojica skoče na mene: “Šta si rekao?!” Ali, dobro, prođe to brzo sve.

Milijaš sa setom konstatuje da su ta vremena o kojima Ilić govori odavno arhivirana.

– Ti od starijeg igrača nisi smeo neke stvari da uradiš, to je ovo što Sale kaže za Batu. Sada klinci uđu u svlačionicu i rade 20 puta gore stvari od te njegove. Ranije je postojalo nekoliko novina, sad ti ne treba ništa, društvene mreže donose mnogo veću otvorenost, sve je dostupno. Meni, recimo, zvuči fenomenalno to kada je Šeki dolazio na treninge Partizana dva dana pred derbi i trenirao sa njima. Ma šta fenomenalno, to mi deluje savršeno. Sa mnogo igrača Partizana imam savršen odnos. Na terenu ne mogu očima da ih gledam, posle toga smo odlični drugovi, nikad nismo imali problem, ne može teren to da pokvari.

Prisetio se zatim i Milijaš njegove “loše epizode” sa nekadašnjim igračem i sportskim direktorom Partizana.

– Dešavalo se često da se na terenu baš izvređamo. Najveći konflikt na terenu sam imao baš sa Albertom Nađom, a njegov otac mi je, recimo, bio trener u mlađim kategorijama. Na terenu se svašta dogodi što ostaje tamo kada se završi utakmica.

Sledeće reči Partizanove legende zvuče kao idealan podsetnik za sve klince koji jure za loptom na obe strane Topčiderskog brda, ali i one koji sve to prate sa tribina.

– Svega je uvek bilo na terenu, možda se to sada više potencira. Sećam se Dejana Ilića koji me “silovao” sto puta na terenu i to što smo on i ja izgovarali jedan drugom nikad niko nigde nije verovatno. A van terena smo uvek bili odlični. Tako je sa Nenadom, on voli Zvezdu, kao što ja volim Partizan. Nikada nismo dolazili u situaciju da razmišljamo ako dobiješ derbi da stavljaš na “Instagramu” ili negde: trpaj, gazi… Poštovanje uvek mora da postoji.

Obojica sa osmehom prihvataju konstataciju da su kroz karijere bili poznati kao “tempaši”, a obojica imaju mnogo reči hvale za igračke kvalitete Milijaša, odnosno Ilića.

– Kada bi od nas dvojice napravili jednog, bio bi to solidan evropski igrač. Uzmeš njegovu levu nogu i dosta ti je. Sećam se ono njegovo kad ga vidim kod slobodnjaka u sebi pomislim: Dabogda se izvrnuo, nesrećo. Onaj derbi u Kupu kad je šutnuo pri kraju pomislio sam samo: Nemoj, molim te – uz širok osmeh konstatuje Ilić.

Slično rezonuje i dojučerašnji kapiten Crvene zvezde.

– Ne verujem da će iko ikada toliko dati našem fudbalu kao Saša Ilić. Što se tiče igračkog kvaliteta, njegov pregled igre nema niko. Pogledati samo koliko lopti ima unapred, kod Tumbe su imali nestvarnu i klupu, a on je tada igrao neverovatno dobro. Mnogi su oko njega postali igrači samo zato što su igrali sa Sašom, čak imali i neverovatne karijere.

Sada kada je sve završeno, sve je bajno i sjajno, a nije uvek bilo tako.

– To kakve sam ja kritike doživljavao, to je bio pakao. Mnogo manje se pisalo o tim stvarima, ali šta je sve bilo sa tribina, to nikad niko nije doživljavao. Posle dobijam aplauze i za nešto mnogo manje nego što sam ranije uradio. Real mi ostaje kao najveća rana, jer bi tim golom Partizan pobedio i verovatno otišao dalje. A ima i većih promašaja, bilo ih je dosta – priseća se Ilić.

Bilo je “crnih rupa” i na drugoj strani Topčiderskog brda.

– Ne možemo da vratimo klubovima ono što su oni dali nama. Ostali smo privrženi, normalni, to ljudi prepoznaju. Tako nešto doživeo na poslednjoj utakmici dugo, dugo nije niko. To je nešto što ti ostaje, posle toga ti ne bude žao nijednog provedenog dana, nijednog lošeg trenutka. Lično mi je bilo najžalije Rendžersa. To je bila velika šansa. Žao mi je i kako smo izgubili od Bajerna, a najteže mi je pao promašen penal protiv Černomoreca. Lepo je igrati u Zvezdi kad je dobro, to objašnjavam ovoj deci, ali je teško kada je pritisak, niko ne živi od nekadašnjih rezultata, uvek je najbitnija ta sezona – zaključio je Milijaš.

Dva sata otvorenog razgovora, smeha, šale i prisećanja na ratovanja i drugovanja su malo i premalo za karijere kakve su imali Ilić i Milijaš. Teško da će se na Topčideru u bliskoj budućnosti pojaviti neke nove, slične priče, ali je jasno da put ka ozdravljenju srpskog fudbala može da vodi kroz bar približno “kopiranje” dve veličanstvene karijere crno i crveno-belog “tempaša”.

JOVANOVIĆ: SALE, IZAĐI IZ NOVINA…

TOKOM dvočasovnog razgovora sa Milijašem i Ilićem na “Keopsu” u restoranu su se obreli i nekadašnji Sašini saigrači iz Partizana Marko Jovanović i Nenad Marinković. Srdačno pozdravljanje i dogovaranje susreta sa Ilićem uz kafu završeno je Jovanovićevim “poentiranjem”:

– Sale, čim izađeš iz svih novina počeću opet da ih kupujem i čitam.

SAŠA ILIĆ

Rođen 30. decembra 1977.

Mesto: Požarevac

Visina: 178 cm

Pozicija: vezni igrač

Klubovi: Partizan (876 mečeva, 240 golova), Selta (13/1), Galatasaraj (59/22), Red bul Salcburg (34/8), Larisa (17/1)

Trofeji: 11 titula i 7 kupova sa Partizanom, 1 titula u Galatasaraju, 2 titule sa Salcburgom

Reprezentacija: 42 utakmice, 5 golova

NENAD MILIJAŠ

Rođen 30. aprila 1983.

Mesto: Zemun