Momčilo Vukotić je prešao u Bordo kao kapiten ne samo prvaka, nego i rekordera po broju osvojenih bodova u prvenstvu Jugoslavije, a posle godinu dana se vratio u tim, koji je tek u poslednjem kolu sačuvao mesto u Prvoj ligi
Као риба у води: Момчило Вукотић тражи излаз из обруча у казненом простору нишког Радничког (Фотодокументација „Политике“)
Uinostranstvo je Momčilo Vukotić 1978. otišao kao kapiten tima, koji tek što je postavio rekord po broju osvojenih bodova (54) u prvenstvu Jugoslavije. Godinu dana kasnije se vratio iz Bordoa, za koji je odigrao 39 takmičarskih utakmica, da spasava palog šampiona – Partizan je 1979. tek u poslednjem kolu obezbedio opstanak u Prvoj ligi (15. od 18 timova)!?
Pre toga su „crno-beli“ najniže pali 1966. kada su završili kao 11. u ligi sa 16 klubova. Bilo je to, da čovek ne poveruje, u ono vreme kada je Partizan bio evropski vicešampion!?
Doduše, što se tiče mesta u ligi, tada mu uopšte nije gorelo pod nogama. Dok mu se nije ukazala životna šansa da pokori Evropu još se i borio za prvo mesto na tabeli, a posle toga u poslednjih devet kola nijednom nije pobedio (osvojio samo tri boda). Tog proleća je što da sačuva igrače za Kup šampiona, što zbog njihove demoralizacije posle poraza u finalu od Reala (2:1), uglavnom igrao u kombinovanom sastavu.
Što mašta nije ispunjena već su savremenici tada krivili upravu da nije dorasla timu. I za katastrofu 1979. je odgovornost bila na rukovodstvu, ali ovoga puta zbog trvenja u klubu.
Na kraju jesenje polusezone 1978, koja i nije bila tako loša (13. decembra je osvojen Srednjoevropski kup), trener Mladinić je podneo ostavku. U prolećnom delu – na 17 utakmica čak devet poraza uz samo četiri pobede.
Ta sezona je, kao i 1966, ostala zapamćena po jednom neuspešnom finalu (posle 29 godina Partizan se borio za pehar u Kupu Jugoslavije, koji je poslednji put pre toga osvojio još 1957), po Slobodanu Santraču što je kao jedini naš fudbaler postigao više od 200 pogodaka u prvenstvu (četiri puta najbolji strelac u šampionatu Jugoslavije, 1973. s 33 gola dobio Bronzanu kopačku „Frans fudbala“, koga je njegov OFK Beograd na kraju 1977. kao staru mašinu za davanje golova stavio u rashod), po Petru Boroti što je u Kupu šampiona protiv Dinama iz Drezdena i prvenstvu države protiv Crvene zvezde zaboravio na loptu, pa se ona posle toga našla u njegovoj mreži.
Vukotić, koji je prošao sve razrede Partizanove škole fudbala, digao je ruke od karijere u inostranstvu i zasukao rukave da potonuli brod ponovo zaplovi. Zadatak uopšte nije bio lak. Naredne sezone „crno-beli“ nisu strepeli baš do poslednjeg sudijinog zvižduka u šampionatu, ali nisu mnogo ni odahnuli – završili su na 13. mestu. Potom takve brige više nije bilo – osmo mesto 1981, pa šesto 1982. I, 1983, opet – titula! Prestao je da igra 1984, kada je Partizan sišao s trona posle iscrpljujuće borbe s Crvenom zvezdom za titulu.
Vukotić nije bio Majstor kao Bobek, koji ga je kao trener 1968. uveo u prvi tim, nije bio ni Poslovođa kao njegov uzor Kovačević s kojim je te sezone i igrao u istom timu. Bio je samo Moca, ali je to vremenom postalo gotovo isto što i Partizan.
Pratio ga je glas, naročito pre odlaska u inostranstvo, da ume da iznudi penal. I pre i posle njega bilo je fudbalera, koji su uverljivo padali u protivničkom kaznenom prostoru. Međutim, Vukotić je bio vrlo vešt dribler. U gužvama pred golom snalazio se kao riba u vodi i, s obzirom da nije bio robustan, mnogo puta, i da je hteo, nije mogao da ostane na nogama.
U prvoj polovini sedamdesetih godina „crno-beli“ su više bili pri vrhu, nego u vrhu jugoslovenskog fudbala. Posle raspada one generacije što je igrala u finalu Kupa šampiona bili su treći 1967, drugi 1968, treći 1969. i drugi 1970. Jesen 1970. su završili na prvom mestu. Tada je Ivan Ćurković (19 puta reprezentativac) na 17 utakmica primio samo sedam golova, a onda je otišao u vojsku (zenit karijere dostigao u Sent Etjenu s kojim je stigao i u finale Kupa šampiona 1976). U proleće 1971. mreža jesenjeg prvaka se zatresla 27 puta, pa je završio na petom mestu. Peti je bio i 1972, četvrti 1973. i 1974. četvrti, a šesti 1975.
Prvak je ponovo postao 1976. Posle 11 godina bez trofeja! To je životno delo Nenada Bjekovića, jer je u poslednjem sekundu igranja za Partizan dao gol za titulu (1:0 protiv Olimpije). Da nije Hajduk bi treći put uzastopno bio šampion. O toj utakmici u Ljubljani se i danas priča da se igrala dok Partizan ne da gol, ali da su Splićani na Karaburmi pobedili (1:1) titula bi bila njihova.
Bjeković je bio jedan od retkih fudbalera, koji nisu imali, tako reći, loš dan. Odlično je šutirao s obe noge, bio prodoran, izvanredan u igri glavom, izvrstan i individualno i kao član ekipe. S punim pravom bi to razdoblje Partizana moglo da se zove po njemu, ali Vukotić je svojim povratkom u klub u onakvom trenutku i onim što je potom, a i do tada, značio, ipak, zasenio sve svoje saigrače.
Ni Bjeković (22 utakmice), ni Vukotić (14), nisu bili od onih, koji su imali obezbeđeno mesto u državnom timu. Iz tog doba je standardni reprezentativac iz Partizana bio samo Blagoje Paunović (39), evropski vicešampion 1968, ali odbrambeni igrač je – odbrambeni igrač. S njim su tada, u finalu protiv Italije, od „crno-belih“ igrali još Milan Damjanović (7) i, u ponovljenoj utakmici, Idriz Hošić (2).
Vukotić se nije naigrao u reprezentaciji, mada ima šta da se pamti. Na svom debiju je dao gol Zofu, posle čega je italijanski golman načinio rekordersku seriju bez primljenog gola (savladan je tek na Svetskom prvenstvu 1974), u četvrtfinalu za Evropsko prvenstvo dao je Velsu gol posle dvadesetak sekundi.
I jedini je naš fudbaler na čijem je oproštaju od fudbala igrala reprezentacija Jugoslavije. Bilo je to 21. septembra 1985, kada je posle 15 minuta u Partizanovom dresu, poslednji put dobio aplauze s tribina.
Tekst pruzet sa portala Politika
