Momčilo Vukotić (1950-2021): Desetka koju su svi voleli

Smrt iz sebe seje tugu, ali ostavlja uspomene koje niko ne može da nam oduzme. Polako odlaze majstori, život prolazi, a uskoro ćemo i mi koji ih se sećamo. Odlaze jedan po jedan, ostajemo bez legendi. Momčilo Moca Vukotić je imao sve

Ljudi svašta u životu uče i nauče, ali jedno ne, što je možda i najvažnije, a to je kako što više dostojanstva ostariti i pristojno umreti. U petak u 72. godini na put bez povratka otplovio je Momčilo Vukotić, legendarni kapiten Partizana. Nikada se nije nametao, “gurao” tamo gde mu nije mesto, nikoga nije “vukao” za rukav, moljakao za uslugu. Uvek častan. Sve je postigao svojim talentom. Gde god da je igrao, od publike je bio poštovan i uvažavan kao čovek dobrih namera i čistih računa. Vest o njegovoj smrti rastužila je širi region od Beograda.

Rođen u Beogradu, odrastao u Rakovici kao sin vojnog lica, a gde je mogao drugo da trenira i igra nego u Partizanu.

“Otac me je, sećam se, jednog petka još u osnovnoj školu odveo na trening Partizana. Sećam se da sam na sebi imao bele kratke pantalone, belu košulju, a na nogama sam imao sandale. Majka me doterala za tu priliku. Došli smo na šljakasti teren pored stadiona gde je Čedica Lazarević trenirao s pionirima, a otac ga je pitao da li ja mogu da počnem da treniram. Dao mi je loptu da malo ‘pimplam’. Znam da sam vrlo brzo bio potpuno žut od prašine, ali sam primljen. Čeda mi je rekao da u utorak dođem na trening. Godinama sam tramvajem ‘trojkom’ išao na treninge”, pričao je Vukotić o počecima.

Na jednom turniru kada je igrao za svoju školu pozvali su ga neki ljudi iz redova “večitog” rivala da dođe na Marakanu. Bogat po talentu, osetljiv u duši, nije mogao da odbije poziv.

“Dobro, onda uzmi stvari i idi spavaj na Marakani. Kući više nemoj da dolaziš”, kratko mu je rekao otac Aleksandar kada je došao kući.

PRVI DERBI: Upravo je rivalitet sa Crvenom zvezdom bio velika inspiracija. Danima se živelo za te utakmice. Za večiti derbi po pravilu se tražila karta više. Ni “crveno-beli” ni “crno-beli” u to vreme nisu potvrdu vrednosti tražili u nipodaštavanju protivnika ili pisanju potcenjivačkih saopštenja nego u sopstvenom znanju i umeću, nikada u sili nego u radu i veštini. Viteštvo je bilo i te kako na ceni.

“Nisam imao ni 15 godina kada sam 1965. prisustvovao derbiju na našem stadionu. Tada sam već bio u pionirima. Tribine su bile krcate mnogo pre početka. U jednom trenutku publika je provalila ogradu i oko hiljadu ljudi našlo se na travi i atletskoj stazi pored terena. To nikome nije smetalo i niko nije protestovao. Utakmica je odigrana bez ijednog incidenta. Takve stvari se nikada ne zaboravljaju”, uvek je voleo duele protiv gradskog rivala.

Momčilo Vukotić je bio igrač sa brojem “10”. Sedamdesetih beše član čudesnog zbira “desetki” (Aćimović, Jerković, Vladić). S tim brojem odigrao je najvažnije i najlepše utakmice. Moca je bio fudbalski majstor. U njegovo vreme narod je obožavao driblere, hrlio na tribine, njemu se lopta lepila na nogu. Heroj koji će sigurno biti najduže upamćen u jednoj blistavoj generaciji Partizana. Neuporedivo najvažniji igrač “crno-belih” čitavu deceniju.

Pozitivac, uvek nasmejan, spreman za šalu i dobro zezanje. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 14 utakmica i postigao četiri gola, od kojih su se dva našla u almanasima.

“Mnogi kažu da sam morao da odigram više mečeva za nacionalni tim, ali ja sam zadovoljan i ovako. Jugoslovenska liga je spadala u najjače u Evropi. Od četiri gola dva su, mogu da kažem, bila istorijska. U kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo protiv Velsa u Zagrebu zatresao sam mrežu već posle dvadesetak sekundi. To je bio najbrži gol u istoriji koji je postigla selekcija Jugoslavije. Drugi ‘važan’ gol postigao sam protiv Italije u Torinu, kada sam debitovao u reprezentaciji. Izgubili smo 3:1, ali sam savladao čuvenog Dina Zofa, koji pre toga nije primio gol više od 1.000 minuta, čime je oborio sve svetske rekorde. Nije mi baš bilo drago što sam rastužio Zofa, ali po tom detalju sam upamtio debi i prvenac za ‘plave’”, pričao je jednom prilikom kad smo sedeli u kafani “Užice” na Autokomandi.

CRNO-BELA DECENIJA: Dres Partizana nosio je 15 godina. Nema nikakvu dilemu kada je u pitanju najbolja sezona u dresu “crno-belih”.

“U sezoni 1977/78. u duelima s Hajdukom, Crvenom zvezdom i Dinamom od 12 mogućih osvojili smo 11 bodova. Nadigrali smo Zvezdu i na Marakani i kod nas. Trener je bio Ante Mladinić, a u tom prvenstvu imali smo prosek od 35.000 gledalaca po utakmici. Na kraju tog šampionata otišao sam u Bordo”, uvek je rado pričao o vremenu kada je bio trener, a “crno-beli” po opštoj proceni igrali najlepši fudbal.

Notorna je stvar da se Moca za klasu izdvajao po učinku na terenu. Dobričina kakav je bio, to je očekivao i od drugih, ali među ljudima u fudbalu nije ih baš našao previše. Zato se u jednom periodu života okrenuo umetnosti. Mnogo je voleo pozorište i često je išao u Zvezdara teatar ili Atelje 212.

“Voleo sam da se družim sa glumcima. Dugo sam s njima i rekreativno igrao mali fudbal. Mnogo mi je lepo bilo i kada bismo se malo ‘družili’ posle tih utakmica. Imao sam čast i zadovoljstvo da igram sa Radetom Šerbedžijom, Borom Todorovićem, Petrom Božovićem, Batom Stojkovićem, Goranom Markovićem. Miju Aleksića i Peru Banićevića sam poznavao i s njima se družio jer su jedno vreme i bili u upravi Partizana. Sjajni ljudi, bio je to pravi intelektualni fudbal”, kroz osmeh je Moca pričao o ljubavi prema pozorištu i glumačkom svetu.

SLIKE I PECANJE: Prošlo je vreme mladosti, pa zrelosti, stigla je i starost. Tek je u šestoj deceniji života otkrio umetnički talenat. Počeo je da slika. Reklo bi se slučajno, ali u poslednje vreme sve češće.

“Bio sam sam kod kuće i gledao u bundevu. Odjednom mi je sinula ideja da bih mogao da je naslikam. Uzeo sam papir, četkicu i naslikao je. Supruga i deca su se iznenadili. To mi je posebno pomoglo prošle godine u vreme karantina zbog koronavirusa. Tada sam skoro svakog dana nešto slikao i ‘ubijao’ vreme”, objasnio je i obavezno dodavao da i pozorišni reditelj i pisac Duško Kovačević drži jedno njegovo “umetničko delo” na zidu.

Uz slikanje, Moca je imao još jedan strastveni hobi. Voleo je da ide u ribarenje.

“Dok nisam upoznao slikanje išao sam ‘u ribu’. Nikada nisam voleo ‘lovačke’ priče i da se hvalim kako sam upecao nekakve ‘kapitalce’ teške po ne znam koliko kilograma. Ja se ne stidim da kažem da je moj najveći ulov bio najviše do 300 grama i da mi je to bilo sasvim dovoljno. Uživao sam i lepo se odmarao dok pecam. Taj psihički mir bio mi je najvažniji”, kao i uvek iskren je bio Momčilo Vukotić.

Neko je uvek nad nama, neko bdi nad svim što činimo. Taj će uvek reći da je Moca bio plemenit čovek. Današnja fudbalska industrija nema igrača slične magije. Momčilu Moci Vukotiću niko ne može da oduzme status legende.

Smrt iz sebe seje tugu, ali ostavlja uspomene koje niko ne može da nam oduzme. Polako odlaze majstori, život prolazi, a uskoro ćemo i mi koji ih se sećamo. Odlaze jedan po jedan, ostajemo bez legendi. Momčilo Moca Vukotić je imao sve; omiljenost kod širokih narodnih masa, trofeje, velike partije, sjajan dribling, postizao važne golove, fer-plej… sve ono što vodi u večnost. Tamo je i otišao.

Originalni članak: Novi Magazin.rs