HRABRO srce Srbije. Zoran Bata Mirković (21. septembar 1971, Beograd), dete sa beogradske kaldrme, odrastao na Konjarniku, stigao je do zvezda. Jer je imao ne jedno, već dva srca, uvek je bio neustrašiv, za njega nije postojala reč predaja. Istina, taj vikinški stil i temperamet mnogo su ga koštali u karijeri, ali o tom-potom.
Počeli ste da igrate fudbal tek u 15. godini?
– Jurcao sam ja po terenima u kraju, igrao fudbal i basket, ali neposredno pre nego što sam napunio 15 godina, kada sam upisao srednju školu, počeo sam da igram fudbal u Radu.
Klub s Banjice (82 meča – 1 gol) uvek je imao neku posebnu “aromu”?
– Kada se kaže Rad, prva asocijacija je, nažalost, pokojni Selja Jovanović. Istina je da je Rad specifičan klub, ja sam u njega došao 1986. i ostao sedam godina. Najradije se sećam sezone 1988/89. Bili smo omladinski prvaci u staroj Jugoslaviji, što je uz Kup UEFA te iste godine možda i najveći uspeh kluba. “Građevinari” su se uvek dičili omladinskom školom, koju su vodili takođe počivši Deda Mlađa Mitrović i Grba Radenović.
Kako ste stigli u Partizan?
– Još u januaru 1993. na turniru u “Pioniru” primetio me je Ljubiša Tumbaković. Tokom turnira smo pričali, ali ja sam bio klinac i te razgovore nisam ozbiljno shvatao. Do maja me niko nije ni zvao, a onda je Toma Kaloperović otišao u AEL sa Kipra i hteo da me angažuje. I Rad je pristao da me proda. Sa Kipranima sam sedeo od dva po podne do 21.30, pregovarao, umalo se nisam srušio sa stolice. I nešto se dogovorio. A onda, u sedam ujutru, pozvali su me iz Partizana, u Humskoj su me sačekali Tumba, Nenad Bjeković i Žarko Zečević. I sve smo se dogovorili za tri minuta, a ja sam na Kiprane odmah zaboravio.
Za tri godine u Partizanu (51-0), tri trofeja?
– Krasilo nas je izuzetno drugarstvo, svlačionica je bila fantastična. Tumba kao sjajan trener, a ceo aparat na čelu sa Nenadom i Zekom je funkcionisao besprekorno. Na kraju druge godine trebalo je da pređem u Bordo, tražio me je Muslin, ali nikako nije došlo do dogovora oko uslova. Ostao sam i treću sezonu u Partizanu, ali igrao kao amater, bez ugovora.
Da li vam je to olakšalo prelazak u Atalantu?
– Ne, oni su me duže vreme pratili. Došli su u stvari da gledaju utakmicu sa Vojvodinom, ali ne mene, već nekog iz tabora Novosađana, a skaut je zapisao moje ime. Zatim su dolazila čak petorica da me snimaju i početkom aprila smo se dogovorili.
Zašto ste hteli da se vratite u Beograd?
Uh, kako me je drmala nostalgija, a nisam bio klinac, imao sam 24 godine. Ali nedostajali su mi Beograd, moj Partizan, iskreno, patio sam. I pomišljao da se vratim. A imao sam i nesreću da se na debiju za Atalantu, u meču protiv Kaljarija na Sardiniji, povredim već u trećem minutu, pa sam odsustvovao dva i po meseca. Igrao sam potom zaista dobro i na kraju te godine trebalo je da pređem u Fiorentinu. Dogovor je postignut i samo je trebalo da prođem lekarske preglede. A onda sam sa reprezentacijom otišao u Slovačku, pa na turnir u Koreju. Za to vreme sve se iskomplikovalo. Zvali su me iz Fiorentine i rekli da nisam na prodaju, da je trener Mondoniko, sjajan čovek, rekao da ako ja odem ide i on. Onda su protestovali i navijači, kamenovali su predsednikovu kuću, išarali je grafitima i on je odustao od prodaje.
Ko zna zašto je to bilo dobro, jer ste kasnije postali član velikog Juventusa?
– I sledeće godine sam dobio poziv do Fiorentine, zvao me je Đovani Trapatoni, ali sam se odlučio za Juventus i, naravno, nisam pogrešio. Uz igranje za reprezentaciju, za mene je to najveće dostignuće u karijeri. Juventus je neverovatan klub, ta njegova moć se ne vidi toliko sa strane kao kada si unutra. U tom zlatnom periodu klub su vodili Đani i Umberto Anjeli.
A imali ste i “obične” trenere, Lipija i Ančelotija, sličnosti i razlike?
– Obojica su trenerske i ljudske gromade. Lipi je u odnosima postavio granicu, pa se osećala distanca koja nije bila velika, ali dovoljna da se napravi razlika između njih dvojice. Ančeloti je tada bio mlad trener i bio je drugar sa igračima.
Ipak ste posle dve godine i 71 utakmice (tri gola) napustili Juve i preselili se u Fenerbahče?
– Te druge godine sedeo sam i na klupi, video da imam malo prostora za igru i osećao da ću imati još manje. Tražili su me Fener i Njukasl, ali ponuda Turaka je bila izdašnija i ja sam se preselio u Istanbul.
I u prvoj sezoni za Fenerbahče (46-2) – titula?
Posle sedam godina srušili smo vladavinu Galate. Bila je to nezaboravna godina, igrali smo i u finalu Kupa. A u klubu, prava mala jugoslovenska kolonija: Miki Rapajić, Nikola Lazetić, Miško Mirković i Elvir Bolić. Treće godine je došao i Miki Stević.
Tri sjajne godine, a onda neverovatna vest, vraćate se kući?
– Da, bila je to zaista šokantna odluka. Eh, da je imao neko da me tada bije po glavi. Imao sam 31,5 godina i rešio, onako iznebuha, da neću više da igram. Nisam imao valjan razlog za to, jedino sam bio istrošen. U tom prelaznom roku odbio sam Glazgov rendžers, Štutgart, Bolton… Vratio sam se i trenirao u Teleoptiku. U januaru 2004. Tumbaković je otišao u Kinu, trebalo je da idem s njim, ali sam ostao. Vratio sam se u Partizan, trener je bio Reber, zbog povrede kičme pauzirao sam četiri meseca, mučio se, igrao pod lekovima za bolove. Odigrao još tri utakmice i prvi put u životu rekao – ne mogu.
Za reprezentaciju ste odigrali 59 utakmica, ali nije bilo uspeha?
– Stalno se ponavljalo isto, pa i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Bili smo dobri drugari, ali smo preterivali u tom druženju. Mi jesmo bili profesionalci kada počne utakmica, ali smo dotle gledali da uživamo u životu. I to nam se vraćalo na negativan način, a onda nam se nije ni dalo.
Preskočili ste Evropsko prvenstvo 2000. u Holandiji i Belgiji zbog incidenta u Zagrebu sa Jarnijem?
– Da, i ostaje žal što nisam zaokružio jednu lepu fudbalsku priču. Igrao sam na Mundijalu, u Ligi šampiona, Ligi Evrope, nedostaje samo Evropsko prvenstvo. Znate kako se kaže: ko radi – greši. Ali ko greši – plaća, a ja sam svoje greške platio debelo!
Rekli ste zbogom fudbalu i krenuli u funkcionerske vode: bili ste prvo direktor svih selekcija u FSS, pa potpredsednik Partizana, ali ste brzo dali ostavke?
– Generalno, krivo mi je što sam gubio vreme i pomerio se sa terena. Video sam i taj drugi svet, neki drugi pogled, sa strane, i ubrzo shvatio da mi tu nije mesto. Moja komforna zona je teren.
I zato ste postali trener?
– Počeo sam kao trener Sinđelića 2015. godine. Prelepo iskustvo, fina generacija, dobri uslovi, predsednik Božić i direktor Jovović dali su mi punu podršku.
Sledeći korak, pomoćnik Ljubiše Tumbakovića u reprezentaciji Crne gore?
– U januaru 2016. opet smo bili zajedno. Tumba je moj veliki prijatelj, gledam ga kao trenerskog i životnog mentora. Ne jednom sam ga pitao: “Kako si trpeo moje gluposti i nestašluke dok si mi bio trener?” Jer, često sam dobijao crvene kartone, pa i suspenzije. Zbog mog temperamenta imao sam dosta problema, ali sam platio. Na povrede i kazne sam izgubio bar godinu dana. On bi se nasmejao i ostao nedorečen, sve se svelo na to što sam na terenu davao sve od sebe, što je moj odnos prema igri, klubu, kolegama bio uvek vrhunski. I nekad i danas, svaki dan i svaki put iz bilo koje priče sa Tumbom izađem mudriji.
