Miloš Šaranović: Bio sam oduševljen Kićanovićem, Dalipagićem, kasnije Bobanom Petrovićem, ali nisam imao pravog uzora

Poznati sportski novinar i komentator kaže da je odrastao u kući u kojoj se navija za Partizan

Pre dvadeset godina stigao je na B92. Prvo je radio na televiziji, a kasnije i na radiju. Jedan je od autora sportskih stranica na sajtu b92. Tokom plodne karijere bavio se Ligom šampiona, Ligom Evrope, španskim, nemačkim, italijanskim fudbalom, NBA ligom, izveštavao sa Olimpijskih igara u Atini 2004. godine, Pekinga 2008. godine, sa Svetskog prvenstva u fudbalu 2006. godine i Evropskog prvenstva za mlade 2007. godine.

Kao komentator na TV B92, TV Arenasport i Eurosportu prenosio je fudbalske, košarkaške, hokejaške utakmice i plivanje. Kao dečak pokazivao je sklonost ka sportu, trenirao je košarku. Školovao se i posle osnovne i srednje škole završio je Medicinski fakultet u Beogradu i odlučio da se, umesto lekarskom pozivu, posveti novinarstvu.

Pisao je u časopisima “Daj gol”, “Kop” i “Grobari”, kasnije ih je uređivao. Pisao u nedeljniku “Vreme”, u dečjim listovima “Školarka” i “Školarac”. Televizijskim novinarstvom počeo da se bavi u produkcijskoj grupi “Mreža”, od 1999. do 2002. godine. Radio priloge za “Dane u nedelji”, “Mrežu” i “Eurolink”.

Sportski novinar i komentator Miloš Šaranović sutra je učesnik Mozzartovog “Humanitarnog tiketa u podne”, a danas gost rubrike “Pet na pet”.

1.Da li ste svojevremeno, kao dete, trenirali neki sport i koji?

Jesam, mada sam kao tinejdžer i stao. Igrao sam košarku, ali su postojaladva razloga da odustanem, povrede i tadašnje čvrsto uverenje okoline, alii moje, da je škola najvažnija. Sada, sa ove, velike, vremenske distance,čini se da samo nisam bio dovoljno uporan i talentovan”.

2.Ko vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

“Nisam imao pravog uzora, gledao sam brojne utakmice košarkaša Partizana,mnoge mečeve tadašnje moćne jugoslovenske lige, sve ono što bi biloprenošeno na televizijama od evropskih kupova ili reprezentativnih takmičenja. Bio sam oduševljen Draganom Kićanovićem, Draženom Dalipagićem, kasnije Bobanom Petrovićem…ali nisam imao pravog uzora”.

3.Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

“Odrastao sam u kući u kojoj se navija za Partizan, pa nisam dirao tu tradiciju. Zbog toga sam nekada, u poslu, previše kritičan prema tom klubu, a zbog toga što to govorim, često me ‘prozivaju’. Ipak, potpuno sam siguran da niko nije postao sportski novinar sa dve ili tri godine, pa je logično da svako za nekoga navija. A nije pristojno lagati ili kriti”.

4.Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Imao sam sreću da me posao odvede na neke baš velike sportske događaje. Pamtim, iz klinačkih dana, mnoge utakmice, silne emocije na stadionima i u halama, ali mogu da kažem da sam potpuno miran jer sam stigao i na Olimpijske igre i na Svetsko prvenstvo u fudbalu. I na finala Lige šampiona i Evrolige. A siguran sam da veći sportski događaji ne postoje”.

5 Životni ili sportski moto?

“Truditi se, raditi najbolje što umeš i paziti da se ne obrukaš”.

Tekst: Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *