Miloš Đelmaš!
Navijači Partizana i ljubitelji fudbala iz nekih srećnijih vremena znaju jako dobro o kome je reč
Partizan je 80-ih godina prošlog veka imao mnoštvo izuzetnih igrača koji su mu doneli tri titule i trofej Kupa Jugoslavije. Među tim sjajnim imenima visoko mesto zauzima i Miloš Đelmaš, uspešno desno krilo crno-belih.
Lopte su mu imale i oči i dušu. Sve su videle, sve shvatile i najčešće završavale u mreži protivnika. Super dobro desno krilo Partizana, legenda crno-belih, sugestivna „sedmica“ čije majstorije i danas se pamte.
– Hvala Sportskom žurnalu i njegovim novinarima što pamte moje igre i moje vreme. E, da je tada ova novina postojala, puno više bih ja dobio na afirmaciji. Međutim, bio je „Tempo”, pisao je, pratio je i pojedince i klubove, a fudbal nam je bio kao iz snova – započeo je priču Đelmaš.
Nekada su on i Blaž Slišković iz Veleža, odnosno Hajduka, imali bradu. Onda su taj imidž gajili Čedomir Đoinčević iz Rada i Milko Đurovski, Milošev saigrač. Ni sujeverje ni inat Tomi Kaloperoviću, nego nešto između…
– Praktično, nije inat, a izgledalo je da jeste. Tačno je da sam zbog pokojnog Tome Kaloperovića ostavio bradu. Na prozivci posle Nove godine bio sam uočljiv. Imao sam lepu, retku, pravu dečačku bradu. On mi je nakon sastanka rekao ako se ne obrijem, da ne dolazim na okupljanje pred put na pripreme. Dođem sutra na aerodrom i nisam bio obrijan. On mi je rekao: „Čim tamo dođemo da se obriješ!” I to sam prećutao, preskočio brijanje i brada je preživela. Eto, to je istina“ – govori Đelmaš.
Jovica Nikolić naleteo na mene
Pamti sve. Da li mu je u sećanju i 78. večiti derbi. Zvezdaš Jovica Nikolić nam je otkrio da je sa Milošem Đelmašem od tog 15. marta 1986. veliki prijatelj. Redak, ali zlatan primer da može…
– Bila je čista nesreća. Nisam ga udario, izbio sam loptu, a Jovica je naleteo. Trebalo je da odustane, sam sam bio u niz sličnih situacija. Jovica Nikolić je veliki čovek i moj doživotni prijatelj. Viđamo se i danas, čujemo. Dobar mi je drugar, veliki prijatelj, čovek za primer. Često se viđamo i družimo, pijemo kafu, pričamo o svemu, fudbal je česta tema – govori Đelmaš.
Fudbalsku afirmaciju doživeo je u Partizanu. U Humskoj je odigrao sedam sezona i u 138 zvaničnih utakmica postigao 20 golova. Sa crno-belima je osvojio tri šampionata. Danas kaže da je ponosan na taj period igračke karijere.
– U tih sedam i po sezona u Partizanu ostvario sam dečački san. Bio sam u klubu za koji sam navijao kao dete. Bilo mi je u Humskoj lepo, uspešan deo moje karijere.
Dug prema jugoslovenskom fudbalu odužio je sa 27 godina i potom prešao u Francusku. U Nici je uvršten u najidealniji tim svih vremena. Godi i ta činjenica.
– Ništa slađe u karijeri nego da se tako nešto desi. To ostaje u srcu. Zato se fudbal i igra. Pojedinci su uzimali neku „kintu”, ali većina je igrala iz ljubavi. Para je malo bilo, dok ne odete negde vani, a vani se išlo kada navršite 27 godina. Kada igrate iz ljubavi, onda vam se takva priznanja dogode.
Imao je lep učinak i u Hanoveru sa kojim je osvojio kup Nemačke, a u toj zemlji, toj svetskoj fudbalskoj sili ne može igrati svako. Zna se, mesta ima samo za velike znalce, super fudbalere, a ovaj Beograđanin to jeste bio.
– Namestilo se tako, pa sam tamo otišao na nagovor prijatelja. Posle svega što se zbivalo, spakovao sam stvari i otišao u Hanover. Eto, tamo sam osvojio vredan trofej, zadovoljstvo više. Nešto što nije bilo planirano, a dobro je došlo.
Vodio je Hanover kao trener nekoliko utakmica i sačuvao mu status bundesligaša.
– Hanover je bio moj klub, imao je problem oko opstanka. Na jednoj strani igrači, trener i novinari, a na drugoj strani uprava kluba. Sa svima u korektnim relacijama. Rukovodstvo je htelo da smeni trenera, zaista je imao loše rezultate. Međutim, svi su tražili da ja vodim klub, moglo se i bez licence voditi dve utakmice. Uzmem zlatan bod protiv Manhajma i ostanemo u ligi.
Zar plavokosa i razigrana „sedmica“ Partizana nije imala mesta u Humskoj u nekoj ulozi i nakon što je okončao karijeru?
– To je duga priča. Uzele su generacije koje su došle posle nas i gurali su jedni druge. Ja nisam taj tip da se guram i laktam, ali mislim da je za mene bilo mesta u mom klubu. Tu živim, tu sam ostavio dubok trag, možda sam mogao biti kadar Partizana i nakon igračke karijere.
Omerović, Vermezović, Smajić, braća Bajović, Katanec, Uške Vučićević, Milko Đurovski, Stevanović, Župić… Prijateljstva davno nastala. Ima ih i na drugoj strani Topčidera.
– Ne viđam se sa mnogim od navedenih. Blizu sam Ušketa Vučićevića. Viđam se sa Darkom Belojevićem, sa Zvonkom Vargom, sa Zvonkom Živkovićem, sa Goranom Stevanovićem. Do nekog vremena čuo sam se sa Admirom Smajićem. Tu je Mića Radović. Kad LJuba Radanović dođe u Beograd vidimo se. Čujem se sa Slobodanom Rojevićem. Viđam se sa Milošem Šestićem, Zdravkom Borovnicom, Pižonom Petrovićem, sa mojim drugarom Stanislavom Karasijem… Čujem se sa Cvetkovićem – istakao je Đelmaš.
Zbog povrede samo jednom u reprezentaciji
Čudno, zaista, da je imao samo jedan nastup za reprezentaciju Jugoslavije. Dobro, bila je vraški jaka konkurencija, ali mnogi su smatrali da je za Miloša Đelmaša moralo biti mesta u državnom timu.– Za reprezentaciju nisam imao sreće. Ivica Osim pozivao me je šest ili sedam puta. Igrao sam stvarno dobro i bio bih među 11 u državnom timu. Međutim, pred svaki nastup u reprezentaciji ja sam se povredio. Onda Osim sa mnom obavi razgovor i objasni mi da je formirao grupu fudbalera koju više nema nameru da menja. Poštovao sam njegovu odluku. Čovek me pozivao, ali svaki put sam se na prvenstvenoj utakmici povredio – prisetio se Đelmaš.
Tekst: Sportski žurnal
