Po završetku karijere posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u Severnoj Makedoniji, Sloveniji i u Republici Srpskoj
U vreme kad se govorilo da će postati peta Zvezdina zvezda, Milko Đurovski postao je napadač Partizana. Pristalice crveno-belih nikada mu nisu oprostile takav potez, a on poručuje: „Zvezdu volim više od sebe, ali opet bih isto učinio”.
Biti veliki najčešće znači biti neshvaćen. Ako to za nekoga u fudbalu može da se kaže onda je to Milko Đurovski. Bio je ljubimac navijača ma gde da je igrao, znalac najplemenitijeg kova. Jednostavno, majstor fudbala!
– Napravili su od fudbala nauku, a ona je samo dečačka igra. Provučeš loptu kroz noge, raduješ se, daš gol. Nikada fudbal nisam shvatao kao profesiju, to je za mene igra. Eto, sada se vrte ogromni novci, igrači slušaju kako treba da rade. Zaboravlja se da u moje vreme dođe 100.000 ljudi da nas gleda, aplaudiraju nam. Ameri su oduševljeni kad neko dobije žuti ili crveni karton. Fudbal je zabava – kaže Đurovski.
Rođen je u Tetovu 26. januara 1963. i posle Teteksa stigao je na Marakanu. Za prvi tim Crvene zvezde igrao je šest sezona, radovao se dvema titulama i isto toliko uspeha u kupu.
U Groningenu sam vodio saigrače na roštilj
Milko Đurovski je 1990. prešao u Groningen. U prvoj sezoni u holandskom klubu postigao je 14 golova.
– Ajaks i PSV imali su fenomenalnu ekipu, a mi smo bili prilično stariji. Na domaćem terenu nismo izgubili nijednu utakmicu. Učio sam saigrače kako da budemo tim, da posle utakmice odemo u kafanu na roštilj.
Igrao je još u Francuskoj za Nim i Sloveniji u dresu Železničara i Bežigrada.
– Zvezda je za mene svetinja. Moj otac je navijao za crveno-bele, Boško, ja. Sećam se, još kao dete, otac je imao konje, svinje, krave, trebalo je da ih čuvamo, a mi smo hteli da slušamo radijske prenose utakmica. Moj otac je svojatao Dragoslava Šekularca. I Šeki je dolazio da poseti grob našeg pokojnog oca. Ostvario se Boškov i moj san da dođemo u Zvezdu. Nikada nisam protiv Zvezde rekao ništa loše, bez nje bih bio niko i ništa. Pružila mi je sve, uvek ću za nju navijati. Naravno, volim i Partizan – obrazlaže Milko.
Prešao je u leto 1986. u tabor večitog rivala. Sa Partizanom je osvojio po jednu titulu, kup i Superkup Jugoslavije.
– I da danas igram opet bih prešao u Partizan. Zvezda me nije ispoštovala, nije mi dala stan, a obećao sam ljudima iz Humske da ću doći. Uvek ću međutim, da navijam za Zvezdu. Mogu da me izbace iz klupske istorije, ali neko će negde zapisati da sam igrao u oba najveća kluba na prostorima bivše Jugoslavije.
Mnogi današnji fudbal gledaju drugačijim očima, jer su zarade igrača u svetu ogromne.
– Kad sam se rodio počelo je da se priča oko zarada, od Šekija i Džaje. Ovi danas zarađuju koliko hoće, ali malo je majstora poput ove dvojice i Pižona Petrovića. U Zvezdi su uvek igrači sa strane imali prednost, a meni su govorili da sačekam. Čini mi se da je veliki glumac Bata Živojinović rekao: „Sigurno je bio dobar igrač, čim je igrao i u Zvezdi i u Partizanu”. Zaradila je i moja generacija dobro, ove kasnije posebno, međutim, Džajić, Pižon, Dule Savić, Filipović bili su velemajstori, a nisu ni blizu zaradili kao ovi danas.
Mogao sam i u pevače
Da nije bio vrhunski fudbaler, verovatno bi na polju estrade ostvario mnogo. Snimio je duete sa Lepom Brenom i Anom Bekutom, a Miroljub Aranđelović Kemiš pripremio mu je album. Fudbal je, ipak, pobedio.
– Snimio sam pesmu, ali na tome se završilo. Za mene je fudbal bio glavna zabava.
U vreme Milkovog prelaska u Partizan, njegov bivši klub angažovao je Dragana Stojkovića Piksija. Sadašnji selektor Srbije postao je peta Zvezdina zvezda, a prethodno se pričalo da bi Đurovski trebalo da bude u toj ulozi.
– Titule me nisu interesovale. Ni lične ni klupske. Igrao sam za publiku. Džaja i Cvele dodelili su Piksiju priznanje, bio je fenomenalan igrač. Nisam ni mogao to da budem jer sam Makedonac, a to se tada gledalo. Važno mi je bilo da me navijači pozdravljaju, tapšu po ramenima, sa mnom sednu i popiju piće.
Uvek su večiti derbiji bili nešto posebno. Milko Đurovski odigrao ih je 14, u crveno–belom dresu osam, u crno–belom šest. Za naš najtrofejniji klub je protiv večitog rivala postigao šest golova, a u korist Parnog valjka dva.
– Uživao sam kada igram protiv Partizana ili Zvezde, ali i protiv Hajduka, Dinama, Ajaksa, PSV-a, utakmicu protiv Seltika sa crno-belima u Glazgovu, kao i mnogi, nikad neću da zaboravim. Statistika me nije interesovala. I kad sam igrao protiv brata Boška činio sam sve da ga pobedim.
Prisetio se nezaboravni as još jednog detalja tokom boravka u Humskoj:
– Jednom sam se toliko dobro pripremio da je trener Fahrudin Jusufi mislio da ću dati 50 golova u sezoni. Onda smo se posvađali. Tražio je od mene da igram neki prijateljski meč, jer su to hteli navijači. Rekao sam mu da bih želeo da odmorim, on mi je uzvratio da igram, postignem tri gola i zatim budem slobodan. Postigao sam het-trik za prvih 15 minuta, ali mi Jusufi nije dozvolio da napustim igru. Ne volim kada me prevare.
Po završetku karijere posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u Severnoj Makedoniji, Sloveniji i u Republici Srpskoj.
– Vodio sam Vardar, Belasicu, Maribor, Naftu, Dravu, Rudar iz Prijedora, Slaviju, bio u Slovačkoj. U svakom klubu sam podnosio ostavku. Ne dam da mi se neko meša u posao, da urgira da neki igrač igra. Dobri igrači se ne guraju, forsiraju se samo loši, a to kod mene ne prolazi. Komšija komšiju gura, svi glume velike trenere, svi sve znaju, a rade onako kako im se kaže. Zato nisam bio selektor Severne Makedonije. U Srbiji nisam bio trener, jedni me neće jer sam prešao kod drugih, a drugi znaju da volim prve – zaključio je Milko Đurovski, neponovljivi majstor.
Trebalo je da igram na EP 1984.
Dres reprezentacije Jugoslavije nosio je šest puta, postigao je dva gola, posle raspada SFRJ odigrao je tri meča sa Makedoniju. Malo je čudno da ove brojke nisu veće.- Trebalo je da budem deo državnog tima na EP u Francuskoj, ali imao sam potres mozga. Trebao je i da idem na neku turneju, selektor Toza Veselinović je rekao da sam siguran putnik, ali… Nisam se opteretio brojkama, mada bih voleo da sam duže bio reprezentativac. Igrali smo srcem za Jugoslaviju. Srbija je jesenas srcem odigrala u Lisabonu. Zato je i uspela. Voleo bih da imaju lep rezultat u Kataru – iskreno će Đurovski.
Originalni članak na: Sportski žurnal
