Milan Mačvan, reprezentativac Srbije i član Bajerna, januar 2019. provodi u porodičnom krugu u Beogradu i sprovodi rehabilitaciju posle druge operacije prednjih ukrštenih ligamenata levog kolena, najteže povrede u košarci.
Povređen je krajem januara 2018. u u meču Evrokupa u Sankt Peterburgu protiv Zenita, operisan je i -sedam meseci se oporavljao. Vratio se na teren u kontrolnom meču Bajerna u Diseldorfu, početkom septembra, protiv trećeligaša Kangarusa, ali se posle duela požalio na bol u levom kolenu i napustio je igru. Usledila je i druga operacija…
Mačvan je poslednji kapiten Srbije na velikom takmičenju, izveo je nacionalni tim na postolje da primi srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Istanbulu 2017.
NJegov životni put je atipičan za najbolje igrače srpske košarke i eventualni uporednici mogu se pronaći samo u sudbinama Vladimira Radmanovića i Zorana Ercega.
Po onome što su prošli u detinjstvu, rat, izbeglištvo, selidbe…Zajednički im je i FMP…
Već u prvim trenucima razgovora bilo mi je jasno da pred sobom imam drugačijeg Mačvana, zrelog čoveka na koga je dugo izbivanje iz košarke, pauza će trajati više od godinu dana, delovalo preispitivački. Da je imao vremena na pretek da poput kinematografa više puta vrti film svoga života.
Ko će kao kapiten izvesti na teren Srbiju u Kini na Svetskom prvenstvu? – krećem time da relaksiram atmosferu.
– Zanimljivo pitanje, zanimljivo – smeje se Mačvan.
– Ako budemo dobili još jednu utakmicu u kvalifikacijama, u šta ne sumnjam, Miloš Teodosić, ako bude došao i bude zdrav. Menjao sam ga na Evrobasketu jer nije bio sa nama.
Kad biste Vi mogli da se vratite na teren, da li biste mogli da zaigrate u Kini?
– Posle medicinskih pregleda i testova zdravstvenog stanja u decembru, lekari su mi rekli da bi, ako oporavak ide ovim pravcem, to moglo biti u aprilu. Međutim, tada počinju utakmice za trofej i rizično je da tada budem uključen, iako verujem da ću biti sa ekipom Bajerna. Pripremaću se, treniraću sa timom i verujem da bi leto mogao da dočekam u dobroj formi. Inače, prošlo je četiri meseca od druge operacije.
Već ste redovan gost u teretani.
– Oporavak je kompleksan. Od trčanja, a trčim već dve-tri sedmice vežbi snage i balansa do skokova. Uskoro ću početi rad sa loptom, dribling, promena pravca kretanja, šut…
Kako ste psihički podneli operaciju i lečenje?
– Posle prve povrede bio sam strašno motivisan da se što pre vratim. Međutim, kada sam i drugi put povredio koleno prolazio sam kroz česte promene raspoloženja. Operacija je bila dosta bolna. Sa jednog kolena doktor mi je skidao tetive i stavljao na drugo, povređeno. To me je užasno bolelo, iako sam već posle četiri dana došao kući. Međutim, hodao sam sa štakama, problem mi je bio i da ustanem i da legnem. Svaki pokret izazivao je bol.
Šta Vam je u tim trenucima prolazilo kroz glavu?
– Svašta, podrška porodice mi je pomogla da istrajem.
Izvor :Sportski žurnal
