Mihajlo Katanić i Partizanov razlog da ozbiljno gleda ka stazi

Mihajlo Katanić je ove sezone uradio ono što u atletici često razdvaja dobar potencijal od ozbiljnog rezultata — probio je granicu od 50 sekundi na 400 metara prepone. U Volosu je, prema dostavljenom materijalu, istrčao 49,66 i time napravio najznačajniji iskorak dosadašnje karijere. Za Partizan je to vest koja zaslužuje više pažnje nego što je atletika inače dobija u crno-beloj svakodnevici. Ne samo zbog štoperice, nego zbog načina na koji Katanić govori o svom napretku: bez pompe, bez velikih obećanja, sa fokusom na rad. To obično zvuči zdravije od ranih fanfara.

Granica od 50 koja menja ton priče

Na 400 metara prepone brojke umeju da prevare samo one koji disciplinu gledaju površno. Ovde nije dovoljno biti brz samo na pravcu, niti tehnički čist samo preko prve polovine trke. Potrebni su ritam, kontrola i sposobnost da se ostane u formi kada umor počne da lomi korak i odluku.

Zato Katanićevih 49,66 nije samo lep lični rekord. To je rezultat koji menja kategoriju razgovora. Više nije reč samo o mladom atletičaru koji “obećava”, već o takmičaru koji ulazi u ozbiljniji seniorski okvir. I važno je što sam Katanić taj rezultat ne predstavlja kao čudo jednog dana. U razgovoru za sajt Srpskog atletskog saveza jasno je rekao da je cele sezone osećao da je spreman da probije granicu od 50 sekundi.

Takva izjava zvuči važnije nego što deluje na prvi pogled. Nije ovo priča o jednom nadahnutom popodnevu, nego o potvrdi da je forma građena planski. Partizan je kroz razne sportove umeo da slavi bljeskove. Ozbiljnije je kad napredak počne da liči na sistem.

Teksas Stejt i rad sa Arijesom Meritom

Veliki deo tog napretka vezan je za njegov razvoj u Sjedinjenim Američkim Državama, na Teksas Stejtu. Katanić otvoreno govori da su mu američki univerzitetski sistem, uslovi za trening i oporavak, kao i svakodnevni rad sa kvalitetnim atletičarima, doneli ogroman pomak.

Posebnu težinu ima i saradnja sa Arijesom Meritom, olimpijskim prvakom iz 2012. i jednim od najvećih preponaša koje je disciplina imala. U sportu kakav je atletika, ime trenera samo po sebi ne trči umesto vas, ali može da ubrza sazrevanje ako takmičar zna šta radi sa takvim znanjem. Katanić upravo tu deluje najzrelije: ne beži u priču o talentu, nego uporno vraća fokus na rad, trening i dnevni nivo.

To je važan signal i za SD Partizan. Nije sve u Humskoj, Areni i večitim krizama koje gutaju naslovne strane. Kada atletičar sa Partizanovim grbom napravi ovakav korak, to nije fusnota. To je podsetnik da sportsko društvo još ima smisla onda kada iza rezultata postoji proces.

Mirna glava pred veliki izlazak na scenu

Još jedan detalj iz njegovih izjava zaslužuje pažnju: tehnička sigurnost i smirenost u proceni. Katanić objašnjava da idealno napada prepone levom nogom, ali da je spreman i za situacije u kojima mora da reaguje desnom. To deluje kao mala stvar samo onome ko ne razume koliko se trka na 400 prepone raspada čim ritam jednom pukne.

Na Prvenstvu Srbije je, posle 49,66 iz Volosa, istrčao 50,62 i priznao da je prioritet bio sigurna trka i učvršćivanje pozicije za evropski nastup, uz dosta grešaka koje su uticale na rezultat. I tu se vidi razlika između trkača koji juri svaki izlazak na stazu kao dokaz i trkača koji zna čemu priprema služi.

Pred veliko prvenstvo takav ton vredi više od bombastičnih najava. Katanić ne obećava spektakl, već kaže da želi da bude agresivan, ali pre svega da sprovede svoju trku onako kako je zamislio i kako je radio na treningu. To je možda i najbolji mogući odgovor. Nema potrebe da se od jedne trke pravi epopeja, ali nema ni razloga da se ovakav napredak svede na usputnu vest.

Katanić je evropski debi dočekao sa rezultatom koji potvrđuje da više nije samo ime za belešku sa domaćih mitinga. Za Partizan je to dovoljno važan momenat da se zabeleži bez preterivanja i bez umanjivanja. U disciplini koja ne oprašta improvizaciju, njegov najveći kapital trenutno nije samo 49,66, već utisak da napredak deluje kao plan, a ne kao slučajan bljesak.

VolimPartizan.rs