Potraga za ilustracijom neke priče ume da bude odličan podsetnik. Recimo, traženje prave fotografije Mihajla Andrića u poslednjih pet godina, koliko je prošlo od kada ga je Duško Vujošević, kao tinejdžera, priključio prvom timu, nudi istinu o ovom „iskusnom klincu“.
Da slike nisu u komjuterima, već da su boje razlivene po papiru, sa pojedinih Andrićevevihfotki mogla bi da se omiriše prašina. Recimo, sa one na kojoj se nalazi šampionski tim Partizana iz 2014. Na kojoj Duško Vujoševićgrli pulene od kojih niko više, odavno, nije u Humskoj (na slici nema tada 17-godišnjeg Marinkovića). Poslednji koji je otišao je Andrić, kada je pre nekoliko dana potpisao za nemački Getingen.
Ima i one slikane nekoliko dana kasnije, kada je Partizan osvojio, do današnjeg dana poslednju titulu prvaka Srbije. Na Andrićevoj majici piše „nema kraja našoj ljubavi…“.
Ima i dalje… Kada se povredio, kada je sedeo u civilu skoro celu sezonu, kada se vraćao, gubio, bio lider i rezerva, kod prvog, drugog, trećeg ili četvrtog trenera… Ima i onih iz reprezentacije, kada je osvajao svetska srebra i evropske bronze…
Možda i previše za jednog 24-godišnjaka.
– Na novom sam početku. Od kadeta, do pre nekoliko dana, bio sam član Partizana – rekao je Andrić dok je pakovao „koferčić“, kako je sam nazvao nekoliko bitnijih stvari koje nosi u centralnu Nemačku. – Biće čudno sada u drugom klubu. Prvi put ću napustiti Partizan i Beograd. Ali, uzbuđen sam zbog novog iskustva.
Kad je već pomenuo iskustvo… Kao tinejdžer je odigrao 16 utakmica u Evroligi, malo kasnije još 20 u Evrokupu i 14 u Ligi šampiona. Pa još 97 u ABA ligi i 80 u KLS!
– Još sam mlad, a iza sebe imam dosta toga. Sve ide kako treba – nasmejao se Andrić.
Da gledate film, posle tog osmeha bi se slika zamaglila pre nego što bi nas vratila u prošlost. Pošto čitate tekst, naglašavamo – Andrićev film se odmotava od proleća 2013. godine.
– Bio sam u mladom timu kod Aleksandra Bućana. Imao sam stvarno dobru sezonu, pratili su to treneri na čelu sa Duletom Vujoševićem i zato sam priključen za Superligu. Ali, nisam u tom trenutku shvatao to kao nešto čudesno, mislio sam da to tako ide. Međutim, onda je usledila sledeća sezona u kojoj sam bio najmlađi u timu, igrala se i Evroliga, a ja sam dobijao ogromnu priliku.
U toj godini je ušao na teren u gotovo svakom meču koji je Partizan igrao. Pri tom, konkurencija je bila jedna od najjačih.
– Kako da ne! Sećam se dobro da sam često bio i starter, što je u tom trenutku, za moje godine, tek izašlog iz juniorskog pogona, bilo neverovatno. Dule mi je davao da počinjem utakmice… – ponovio je Andrić kako bi apostrofirao nešto što se u najjačoj konkurenciji, jednostavno, ne dešava. – Polako sam ulazio u štos, a pošto smo, nažalost, imali dosta problema sa povredama, promenjena mi je i uloga, pa sam igrao sve više. Teške povrede imali su Bertans, Vesterman, Milosavljević…
Sada je Andrić na putu za Bundesligu. U univerzitetski grad Getingen nosi – prebiranje po fotografijama je pomoglo – iskustvo rada sa impozantnim brojem izvanrednih igrača koji su igrali NBA, osvajali Evrolige, reprezentativne medalje…
– Te dve godine pre povrede pored sebe sam imao ljude od kojih sam mogao da naučim način na koji jedan profesionalac trenira, kako funkcioniše, kako se ponaša. Da ne navodim imena…
Da, ipak, navede.
– Ustvari, zašto da ne. Pavlović, Kinzi i Bertans, svi na mojoj poziciji! Plus, Lučić godinu pre, barem kratko… Na ostalim pozicijama – Bogdanović, Tepić, Mačvan, Milosavljević, Lovernj, Musli, Gagić… Verujte, to su sve ljudi koji znaju šta znači biti profesionalac. A poslednjih sezona je tu bio Novica Veličković. Bile su to odlične godine…
Zastao je Andrić pre nego što je izgovorio „ali…“
– Te 2014. se desio i Nolan Smit. Ta trojka…
I u tom meču istine, Andrić je dobio priliku da odmori genijalnog Pavlovića i za to vreme pogodio vrednu trojku iz ćoška. Ispostaviće se ne dovoljno vrednu.
– Generalno, davao sam te trojke, bio najmlađi u timu i pored svih tih imena dobijao minutažu koja mi je neprocenjivo značila. Tada je bilo i lakše, sve što daš je super. Mada, ogroman je pritisak kada si klinac, a da li će, recimo, odbrana ekipe da pukne zavisi od tebe. Možda moraš i da čuvaš najboljeg protivničkog igrača. Igra ne sme da trpi zbog tvojih godina. A sa godinama ta ista odgovornost se samo povećava.
Ojačao je Kragujevčanin leđa toliko da teret ne oseća. Oseća nešto drugo dok se vrata Humske zatvaraju za njim.
– Samo mi je krivo što nisam uzeo još neki trofej sa Partizanom. I, to je to. Presrećan sam što sam bio deo crno-bele porodice. Situacija u klubu je stvarno bila teška, ali osećam da se trenutak popravlja i da to ide ka boljem. Kao što sam i ljudima u klubu rekao kad smo se rastajali – čekam da ih vidim uskoro u najvećem takmičenju.
Intervju preuzet sa portala Sportski žurnal
