Srpski trener Marko Nikolić još jednom je pokazao zašto ga saradnici u ruskim klubovima zovu “trener-trofej”. Nakon što je u superfinalu Kupa Rusije posle penala savladao Rostov, Nikolić je drugi put podigao najmasovniji pehar ex-Sovjetskih republika, potvrdivši da mu ni region, ni šampionati u koje ga pošalju, ne mogu biti prepreka.
Dok je Nikolić kao stručnjak CSKA Moskve gradio pobedničku ekipu, njegov stari saradnik iz Partizana, Marko Jovanović, bio je u prilici da sve to iz prve ruke prati. Jovanović, koji je ovog leta boravio u ruskoj prestonici na trenerskom usavršavanju, za Mozzart sport opisuje kolika je razlika između lepote igre i surove bitke za trofej:
“Često nema mnogo elegancije, ali rezultat je tu. Prvo su izgubili od Zenita 2:0, pa je Marko, naводno, rekao: ‘Povešćemo 1:0, završiće se 2:0, pa ih dobijamo na penale.’ Svi su se smejali, a baš tako je i bilo. Zovem ga ‘trener-trofej’, jer kad god kreneš da sumnjaš, on ti na penale potvrdi da je sve pod kontrolom.”
Naima, nikad nije lako osvojiti Kup Rusije, podseća Jovanović, čak iako je Nikolić radio u zemlji u kojoj se na sport svakog dana troši ogroman novac. Čak ni budžet CSKA Moskve, daleko manji od onog Zenita ili Spartaka, nije bio prepreka. Naprotiv – Nikolić je iz “osrednjeg tima” izgradio mašinu koja nije samo osvajala, već je u regularnom delu prošle sezone zauzela treće mesto u ligi.
“CSKA nije imao resurse drugih ruskih giganata, ali Marko je iz osrednje ekipe izvukao maksimum. Promovisao je momke poput Matveja Kisljaka (19), igrača koji bi u drugačijoj okolini vredeli desetine miliona evra. Pokazao je kako se pravi atmosfera bez povreda – igrači CSKA u poslednjih godinu dana nisu imali nijednu mišićnu povredu. A to je rad na prekidima, kondiciji i detaljima koje Marko insisitra.”
Jedna od kamen-temeljnih anegdota koju Jovanović iznosi jeste vežba odmah nakon regionalnog finala protiv Zenita:
“Trening je na prvu izgledao OK, ali trener Radoje Smiljanić je prišao i promenio samo jedan detalj – i vežba je postala 50% bolja. Ta sposobnost da na treningu, u uslovima najveće tenzije, precizno reaguješ i poboljšaš sve – jasno pokazuje koliko Marko ima osećaja za svaki trenutak.”
Jovanović se kroz mesec dana rada u Moskvi uverio i u Markov odnos prema igračima:
“Marko i njegovi pomoćnici žive svaki dan zajedno s ekipom – raspored treninga mu je stizao dva meseca unapred – ali ono što me je najviše oduševilo jeste koliko je sposoban da motiviše i pusti igrače da izraze svoj maksimum. Posebno mi je imponovalo što je držao “dijalog” sa strukom i sa Basarom, Smiljanićem i Rogićem oko svakog detalja. Imao sam osećaj da je to zajednica koja zajednički teži trijumfu, a ne čovek koji jedino razmišlja o sebi.”
Pored Radeta Smiljanića, Aleksandra Rogića i Gorana Basare, u stručnom štabu CSKA je i legendarni Aleksej Berezucki. Jovanović ističe da su u ekipi sjajne relacije:
“Berezucki nije sujetan – svi ga poštuju. Akinfejev? Popularniji je u Moskvi od mnogih političara. Kada ga vide, ljudi zastajkuju. A sve to, i legenda roda Akinfejev, i skromnost Berezuckog, čini da profesionalizam bude na najvišem nivou.”
Ni u Partizanu, gde je Jovanović sarađivao s Nikolićem 2018–2019, nikada nisu sumnjali da će njihov trener “naplatiti” ono što je tamo učio. Veza se produbila tad:
“Kada je Marko došao u prvi tim Partizana, imao sam zdravstvenih problema i tražio sam da radim na Teleoptiku. On mi je izašao u susret bez razmišljanja. Od tad se redovno čujemo. Mislim da sam uspeo da u Partizanu prenesem bar delić atmosfere koju sam video u Moskvi – posvećenost, jasnoću u radu i humor kojim je Marko uspevao da rastereti ekipu.”
Sada, dok se slavi još jedno rusko zlato, srpski trener iz Beograda dobija sasvim novi status:
“On ne može normalno da hoda ulicom – navijači ga prepoznaju, traže fotografiju, potpis. Čak su mu priredili iznenađenje nakon finala s Rostovom. Kad god je u Moskvi, oseća se kao kod kuće.”
Iako je imao skeptike kad je 2022. preuzeo Lokomotivu, a potom i CSKA, Nikolić ih je sve demantovao. Bez velikog budžeta, bez zvučnih pojačanja, on je osvojio Kup Rusije dva puta zaredom s različitim timovima. Takav se uspeh ne viđa svakog dana – posebno kad je uspeo da svoju ekipu pripremi mentalno i taktički, tačno onako kako kaže Jovanović:
„U finalima se ne igra, u finalima se pobeđuje.“
Danas, dok slavimo uspeh Markovog rada u Moskvi, možemo da kažemo: srpski trener ponovo nosi trofej u rukama tamo gde malo ko izvan Rusije može da sanja o tituli. A iz Partizana stiže poruka da je svaki put kad se diže pehar, srpski dres jači za jednog “trenera-trofej”.
BUDITE SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN.
Volim Partizan
