Piše: Volimpartizan.rs
Marku Jovanoviću danas treba čestitati bez zadrške, jer u sezoni koja je Partizanu donela mnogo više gorčine nego radosti njegovi rezultati sa Teleoptikom nisu bili ukras, nego dokaz. Dok su drugi tražili prečice, izgovore i lakši ugao priče, on je prihvatio najtežu stanicu, osvojio dva trofeja i pokazao da se ljubav prema klubu meri onim što uradiš kada reflektori nisu upereni u tebe.
Čestitke Maretu nisu kurtoazija. To je minimum poštenja prema čoveku koji je, sudeći po svemu što je rekao u razgovoru za Mozzart Sport, progutao ponos, sišao stepenik niže i od tog koraka napravio nešto veliko za Partizan. Posle više od četiri decenije praćenja Partizana, naučio sam da klub ne spašavaju oni koji o njemu pričaju najlepše, nego oni koji pristanu da rade i kada posao ne izgleda ni glamurozno ni sigurno.
Partizan retko dobije čoveka koji bez sujete siđe u Teleoptik
Tu za mene leži suština ove priče. Marko Jovanović nije pričao kao neko ko smatra da mu je Teleoptik bio ispod časti, nego kao trener koji razume zašto taj put postoji. U vremenu kada mnogi hoće odmah Humsku, odmah prvi tim, odmah veliku funkciju, on je rekao nešto mnogo važnije: da mlad trener ne treba da preskače stanice.
To nije mala stvar. To je ogromna stvar.
Teleoptik se kod nas često tretira kao fusnota, a zapravo je ogledalo. Kako se prema njemu odnosiš, tako se odnosiš i prema razvoju igrača, i prema struci, i prema budućnosti kluba. Zato mi je Jovanovićev izbor da prihvati taj posao mnogo ozbiljniji signal od bilo kakve patetične izjave o ljubavi prema Partizanu.
Partizanu ne trebaju novi partizanovci na rečima, nego osvedočeni partizanovci na delu.
A ovde se delo vidi jasno: preuzeo je ekipu, ušao u posao bez sujete, govorio o saradnicima sa poštovanjem, priznavao zasluge ljudima koji su mu prethodili i nije pravio predstavu od sebe. To je danas ređe nego što bi smelo da bude.
Partizan ne sme da zaboravi kako je Jovanović vodio i svlačionicu i mlade
Dva trofeja sama po sebi jesu vest, ali meni su zanimljiviji detalji kako se do njih došlo. Teleoptik je, prema onome što Jovanović opisuje, ostao bez dobrog dela okosnice na startu zimskih priprema, morao je da sklapa tim, da podiže mlade, da drži fokus i da usput pobeđuje. To nije romantična priča. To je posao.
Zato mi je u ovom intervjuu iskočilo nekoliko stvari koje ne bih tek tako preleteo:
- prihvatio je da napravi sopstveni stručni štab i preuzme odgovornost za izbor ljudi;
- radio je sa ekstremno mladom ekipom, većinski oslonjenom na Partizanovu školu;
- držao je tim pod pritiskom da pobeđuje iz kola u kolo;
- uspeo je da spoji razvoj igrača i rezultat, što u Partizanu retko kada ide zajedno.
Ko misli da je to lako na tom nivou takmičenja, taj verovatno nije gledao kako izgledaju takve sezone. Jedan konkretan primer iz njegovog izlaganja dovoljno govori: protiv Jedinstva iz Surčina ekipa gubi na poluvremenu, ulazi Marko Šćepović i sa tri asistencije okreće utakmicu. Tu nije važna samo promena rezultata. Važno je što trener zna kako da koristi autoritet i iskustvo starijih igrača, a da pritom ne uguši mlade zbog kojih Teleoptik i postoji.
Drugi primer mi je možda još značajniji: utakmica sa Zvezdarom, 3:0, bez velikog rezultatskog značaja, a ekipa ulazi jednako motivisano kao protiv glavnog rivala. To nije slučajnost. To je odraz rada. To je trenerov pečat.
Ako posle svega i dalje mislite da Teleoptik nije važan za Partizan, onda se nikada nećemo dogovoriti oko toga kako se uopšte pravi prvi tim.
Partizanovu klupu ne zaslužuje samo znanje, već i karakter
U ovom intervjuu ima i delova koji su teški, posebno kada govori o odlasku iz stručnog štaba prvog tima i crvenoj liniji preko koje nije želeo da pređe. Nije iznosio sve detalje, i iskreno, dobro je što nije. Nije pravio vašar. Rekao je dovoljno da se razume da nije želeo da bude u klubu po svaku cenu.
I tu ga poštujem.
Jer nije malo kada čovek kaže: Partizan mi je dao sve, ali ipak postoje stvari preko kojih neću preći. To nije poza. To je karakter. U našem fudbalu ljudi često ostanu na mestima i kada više ne veruju ni u sebe ni u ono što rade. Ovde vidim drugačiji refleks: ostajem samo tamo gde mogu da stojim uspravno.
Još važnije, nije molio za klupu prvog tima. Naprotiv. Rekao je da mu je to najveća želja, ali i da ne žuri, da uskoro stiče PRO licencu, da želi dodatna usavršavanja, da mora da prođe i poraze, a ne samo trofeje. Mlad trener koji javno kaže da još ne želi da bude potrošen u Partizanu ne pokazuje slabost, nego ozbiljnost.
To je ona vrsta samokontrole koja meni uliva više poverenja nego bilo koja velika najava.
Partizan mora da čuje kada Jovanović brani svoju školu
Mnogi će iz ovog intervjua izvući samo priču o trofejima, sukobu i ambiciji. Meni je jednako važno to što je stao u zaštitu škole Partizana i ljudi koji rade sa decom. Danas je moderno reći da je sve propalo, da niko ne valja, da su svi pogrešni. Najlakše je srušiti sopstvenu kuću jednom rečenicom.
Jovanović je uradio suprotno. Govorio je o Ivanu Radovanoviću sa poštovanjem, podsetio da su mlađe generacije visoko plasirane ili blizu titula i objasnio koliko je Teleoptik oslabljen time što povlači igrače iz omladinskog pogona. To je važan detalj, jer pokazuje da razume ceo lanac, a ne samo sopstvenu poziciju.
Meni su upečatljive i dve priče koje su više od obične statistike. Jedna je Mihajlo Radić, koji je, po Jovanovićevim rečima, bio blizu odlaska, a ostao je posle razgovora. Druga je Elmedin Bajramović, kome je trener kroz tri jednostavna pitanja vratio veru i formu. To su sitnice samo onima koji nikada nisu gradili svlačionicu. Trener nije čovek koji samo rasporedi čunjeve i izvadi tablu. Trener je i kafa sa igračem, i razgovor sa roditeljem, i odlazak u bolnicu kada treba.
Ko to ne razume, taj ne razume ni zašto neki treneri ostanu iza pehara, a neki iza ljudi.
Zašto Partizan jednog dana mora ozbiljno da razmisli o Marku Jovanoviću
Da budem jasan: ne pišem ovo da bih sutra gurao Marka Jovanovića na klupu prvog tima po svaku cenu. Partizan je previše puta sam sebi pravio problem kada bi iz nužde ili emocije nekoga bacio u vatru pre vremena. I baš zato ovde ne zagovaram prečicu, nego put.
Ali isto tako, ne pristajem ni na drugu krajnost — da se ovakvi ljudi potroše u tišini, a da klub opet traži karakter tamo gde ga već ima pred sobom.
Jovanović je kao igrač prošao Teleoptik. Kao trener je opet prihvatio Teleoptik. Sa tim timom je uzeo dva trofeja, vratio ga u viši rang, radio sa mladima, koristio iskustvo starijih, branio školu, delio zasluge i pritom nije glumio spasioca. Ako to nije profil koji jednog dana zaslužuje ozbiljnu šansu u Partizanu, onda stvarno ne znam kakav profil tražimo.
Nadam se da će završiti sve što treba da završi, da će dodatno ispeći zanat, da će proći i teške momente koje i sam pominje, i da će se jednog dana vratiti na Partizanovu klupu spreman da traje. Nama ne trebaju samo poznata imena. Nama trebaju provereni ljudi.
Zato ovaj tekst i nije poziv da Marko Jovanović sutra preuzme prvi tim, već da mu se danas oda pošteno priznanje i sačuva mesto u budućem planu Partizana. Mene kopka jedna sasvim konkretna dilema: da li mu za taj korak treba još puna sezona u Prvoj ligi sa Teleoptikom ili je baš takav trener potreban crno-belima čim završi PRO licencu? Oni koji pažljivije prate Teleoptik možda to vide jasnije od mene. Voleo bih da čujem gde vi povlačite granicu između strpljenja i propuštenog trenutka.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
