Tim, osnovan 4. oktobra 1945. pri Centralnom domu Jugoslovenske armije u Beogradu, bio je sastavljen od asova, a najveći među njima odmah je postao i njegov simbol. – Neprevaziđeni umetnik „rolanja” i „štikle”
Неукротив: Стјепан Бобек на утакмици против Црвене звезде (Фото: документација „Политике”)
Prošle godine je igračku karijeru završio Saša Ilić. Za dve decenije je, fudbalskim umećem, sportskim ponašanjem i onim što je značio za tim, postao, pogotovo za mlađa pokolenja, jedno od znamenja „crno-belih”.
Partizan, za razliku od Crvene zvezde, nije zvanično uzdizao neke klupske zvezde više od ostalih. Nije ni svoj doprinos fudbalskom svemiru iscrpeo time što je iznedrio jedno sunce, kao, recimo, Honved Puškaša ili Santos Pelea.
U oktobru će biti 75 godina otkako je osnovan. Tada se oživi sećanje na fudbalere zbog kojih se navijalo za Partizan. U toj galaksiji prvi je zasjao Stjepan Bobek. Kao igrač (1945–1958) postao je sinonim za Partizan, što je i ostao za sva vremena.
Bio je toliko darovit da je već s nepunih 15 godina ušao u seniorski tim. Istina, u malom zagrebačkom klubu Derbi, ali da se dečak nosi s odraslima…
Jedan je od onih fudbalera na kojima su osnivači Partizana zasnivali svoj poduhvat. Kao fudbalera zagrebačke brigade Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) u Beograd ga je pozvao kapetan Jugoslovenske armije Marijan Matančić, fudbalski sudija, koji ga je znao još od pre rata.
U to vreme u Jugoslaviji se nije patilo od skromnosti, pa su tako i u sportu postavljani najviši mogući ciljevi. Partizan, nastao poslednji (4. oktobar 1945) od takozvane „velike četvorke“”jugoslovenskog fudbala (Hajduk obnovljen 7. maja 1944. na Visu, Crvena zvezda osnovana 4. marta 1945, a Dinamo 9. juna te godine), takođe je, kao i oni, stvoren da ne uzmiče ni pred kim na svetu.
Među „crveno-plavima” (njegove prve klupske boje), bilo je mnogo izvanrednih fudbalera, neki i čuveni predratni reprezentativci, koji su se u to vreme zatekli u vojnim timovima. Ali, Bobek je od samog početka bio as nad asovima. To potvrđuje i njegov nadimak. Samo je on bio – Majstor!
Iz te njegove generacije veliku slavu je stekao i Zlatko Čajkovski (1945–1955), koji je čak igrao i za reprezentaciju sveta. Bio je motor tima. Oni koji su ga gledali, a doživeli su da vide i savremeni fudbal, tvrdili su da je jedan od retkih nekadašnjih velikih igrača, koji bi se uklopili i u moderno doba.
Doduše, otkako se pojavio Mesi ta procena bi mogla da se preispita, jer čuveni Argentinac više podseća na majstore iz prošlosti, nego na savremenike, koji su uglavnom fudbalski ratnici, a ne fudbalski majstori. Nesumnjivo da bi Bobek i virtuozi iz njegovog doba našli način da budu prve violine i u ovo vreme.
Zbog Bobeka se dolazilo na utakmice. Voleli su da ga gledaju i navijači drugih timova, jer ono što je on izvodio nije moglo da se vidi svaki dan, niti kod drugih umetnika. Njegova specijalnost bili su „rolanje” (i levom i desnom nogom) i „štikla” (dodavanje petom).
Pored toga ostala su neprevaziđena i neka njegova dostignuća, koja mnogo kazuju i onima, koji nisu mogli da ga gledaju na igralištu: dao je najviše golova za našu reprezentaciju (38), rekorder je po broju postignutih golova na jednoj utakmici u domaćem prvenstvu (devet), nije izostavljen na 44 utakmice Jugoslavije u nizu…
U drugoj utakmici (3:1) protiv Sovjetskog Saveza na Olimpijskim igrama 1952. u Tampereu (Finska), koja je bila mnogo više od igre, jer je odigrana u jeku sukoba Tito–Staljin, imao je hrabrosti da pri rezultatu 1:1 izvede penal i donese prednost svojoj reprezentaciji.
Na početku karijere je igrao da daje golove, a onda ga je u Partizanu trener Špic ubedio da će biti korisniji i veći igrač ako bude igrao za druge. Iz tog doba je anegdota da, ako ne ide timu, saigrači daju loptu Bobeku, a on će da postigne gol.
Otkako je obukao dres Partizana nosio je teško breme odgovornosti, što je usud onih koji su uzor u društvu. I otišao je neukaljanog obraza uz opšte poštovanje. Toliko da su neki daroviti dečaci u svojim sredinama kao izuzetnu počast dobijali nadimak Bobek.
Mitski značaj steklo je njegovo rivalstvo i prijateljstvo s Rajkom Mitićem, prvom zvezdom Crvene zvezde. Bili su simboli viteškog nadmetanja svojih klubova na terenu i savršen tandem u reprezentaciji. Bobek je čak bio i gost Crvene zvezde kada je u Beogradu ugostila Ujpešt (Mitić ranije na gostovanju Partizana po Sovjetskom Savezu).
U Bobekovo vreme u Partizanu je bilo još igrača svetske klase kao što su Branko Zebec (1951–1959) i Miloš Milutinović (1951–1958). Međutim, u njihovo vreme je Majstor bio neprikosnoveni vođa, a kada je završio igračku karijeru obojica su došli u sukob s klubom i napustili ga, pa nisu imali svoju samostalnu epohu u njemu.
Tekst preuzet sa portala Politika
