Euforija bi bila još veća da su golove Mačvi davali ljubimci Grobara – Leonardo i Suma. Umesto njih, konkurenti za tv špice postali su Kosović i Mihajlović. Nepravedno marketinški zapostavljeni, a ne manje fudbalski obrazovani…
Zamislite jučerašnje naslove na izveštajima iz Humske da je umesto Kosovića, prelepi gol sa 20 metara postigao Leonardo… „Leo kao Mesi”, „Leo nišani Pirej”… I vapaje navijača i novinara upućene upravi Partizana: „dajte mu milion, vredi svaki evro”… Ili, „ne puštajte ga ni za 10 miliona evra”… A Leo mislima već stigao do meseca…
Još spektakularnije bio bi veličan Suma da je on a ne Mihajlović lucidno lobovao golmana Mačve u 85. minutu. Svi mediji bi verovatno bili jednodušni u proceni: „Magični Suma”…
Takav smo narod, ponekad nerealan, često nepravedan i sklon preterivanju. Fudbaleri Partizana Leonardo, Suma, Kosović i Mihajlović idealan su primer za teško snalaženje u proceni vrednosti. U predvečerje utakmice sa Olimpijakosom nova enigma iz Leonardove režiserske radionice samo zbog značaja Partizanovog dvomeča nije dobila težinu i epilog kakav zaslužuje. Kakav god da je, a problematičan jeste, Leonardo je potreban crno-belima i sutra u Humskoj i naredne nedelje u Atini.
Zbog toga mu se verovatno i gleda kroz prste i kad kasni na pripreme i zbog toga nespreman dočekuje evropske kvalifikacije i kad posle prvog gola navijačima pokazuje majicu s jednom od bezbroj jako diskutabilnih poruka: „ja sam ovde samo zbog vas”… Ne, Leonardo je u Partizanu jer ga je klub iz Humske vratio u fudbalski život i što po slovu ugovora ne može da ode kad mu padne na pamet.
A na pamet mu često padaju nezrele ideje oslikane u oglašavanjima na društvenim mrežama… Suma još nije imao priliku da se eksponira, ali ono što je pokazao na prvoj utakmici u dresu Partizana razočaravajuće je pa i zabrinjavajuće jer je apsolutno nespreman stigao u trenutku širom raširenih ruku i uprave i navijača crno-belih. Fudbaleri Partizana u poređenju sa Sumom deluju kao gladijatori i Miroslavu Đukiću vezane su ruke uoči utakmice sa Olimpijakosom jer najskuplje pojačanje u istoriji kluba spremno je za ne više od 10 minuta. Ozbiljan profesionalac takvu zapuštenost sebi nikad ne bi dopustio ni usred pauze između dve sezone…
Sreća je Miroslava Đukića da na raspolaganju pored problematičnih internacionalaca ima i domaćih – potcenjenih, ali ekstra talentovanih fudbalera.
Nebojša Kosović se, na žalost srpske struke, prvo izborio za status reprezentativca Crne Gore, tek posle toga za poziciju startera u Partizanu… Evrogolom protiv Mačve samo je oplemenio sve što je tiho i bez pompe kopačkama pisao o sebi. Momak za sve uloge u vezi možda još nije postao miljenik Juga, Istoka i Zapada, ali svaki iole ozbiljan trener između njega i žonglera koji ponekad dribla i saigrače, bira upravo Kosovića. Nemanja Mihajlović je još drastičniji primer ubijanja talenta. Čudesnu eksploziju pretprošlog proleća, zasenio je jesenjim očajem i povremenim izlascima iz apatije u šampionskoj polusezoni Partizana. Nije bio miljenik prethodnog trenera i to je u čudu od deteta gasilo nekadašnji žar. Majstorskim golom na superligaškoj premijeri, utisak je, najviše je obradovao Miroslava Đukića. Jer, uzajamno poverenje ponekad je značajnije od reputacije. A, Mihajlović i Kosović, naravno i Danilo Pantić, momci su u koje poverenje moraju da imaju ne samo trener, već i navijači.
Sportski žurnal
