Lovernj se vratio u Partizan i rekao nešto što mnogi misle, ali retko ko izgovori

Žofri Lovernj nije tip igrača koji puno govori. Ali kada govori, ima šta da kaže. Francuski centar, koji se na kraju prošle sezone vratio u Partizan, u razgovoru za “Skweek” dotakao se teme koja u evropskoj košarci postaje sve aktuelnija — i koja se direktno tiče crno-belih: koliko domaćih igrača zapravo vidimo u najvećim klubovima, i da li je to važno.

Prema Lovernju — važno je. I ne pristaje da se izvini zbog tog stava.

Panatinakos iz sećanja i ono što se promenilo

Da bi objasnio svoju poziciju, Lovernj je posegnuo za konkretnim primerom, a ne za apstraktnom filozofijom:

„Kada sam bio dete i gledao Panatinaikos, gledao sam Spanulisa, Focisa i Dijamantidisa. Naravno, bilo je i Amerikanaca, ali su ti klubovi imali najbolje evropske igrače.”

Iza ove rečenice stoji nešto što navijači starije generacije dobro pamte — period kada su evroligaški klubovi bili prepoznatljivi ne samo po grbu, nego i po licu. Spanulis nije bio igrač Panatinakosa koji slučajno dolazi iz Grčke. Bio je simbol toga što taj klub predstavlja. Razlika između toga i situacije u kojoj se svaki roster čita kao međunarodna audicija — nije samo estetska. Tiče se veze između kluba i sredine iz koje dolazi.

Šta Partizan znači Lovernju — i zašto se vratio

Lovernj je zatim postavio direktnu paralelu koja je za crno-bele navijače najrelevantnija:

„Kada gledam Žalgiris, želim da vidim litvanske igrače. Kada gledam Partizan, želim da vidim srpske igrače. Ne želim da svi klubovi izgledaju isto.”

Ovo nije romantična čežnja za prošlošću. Ovo je stav čoveka koji je u Partizanu proveo dovoljno vremena da razume šta taj klub znači svojoj publici. Lovernj je tokom prvog mandata u Beogradu bio prvi strani kapiten u istoriji kluba — i to nije bila počast koja se daje svakom strancu koji dođe i ode. Bila je to potvrda da je razumeo nešto bitno o crno-belima.

Da svi evroligaški timovi izgledaju isto — isti profili, isti agensi, iste logike regrutacije — onda tribine više ne prate klub. Prate proizvod. A Partizanova Arena nije mesto gde navijači dolaze gledati proizvod.

„Staromodan” — i svestan toga

Lovernj zna da ovo mišljenje nije u struji savremene košarke:

„Neko će možda reći da sam staromodan, ali to je moje mišljenje.”

Teško je ne primetiti da je baš ova rečenica najiskrenija od svih. Ne brani se, ne traži konsenzus. Govori iz iskustva igrača koji je bio dovoljno blizu navijačima da razume šta ih zaista vezuje za klub.

Naravno, realnost evroligaške košarke 2026. godine nije ona iz ranih 2000-ih. Tržište je globalno, ugovori se pišu prema budžetima, a ne prema pasošima. Partizan sam po sebi ima strance u ključnim ulogama — i to nije greška, to je nužnost takmičenja na visokom nivou. Ali Lovernj ne govori o zabrani stranaca. Govori o proporciji, o karakteru, o tome da li klub još uvek ima lice koje mu navijači mogu prepoznati.

To je pitanje koje vredi postaviti — i dobro je da ga postavlja neko ko je bio i unutra i spolja dovoljno dugo da bi ga razumeo.