Ima ta jedna pesma. Napisana još krajem tridesetih godina prošlog veka. Kažu i da je jedna od najviše obrađivanih u američkoj diskografiji. Možda i njenu najpopularniju verziju, izveo je legendarni Džoni Keš.
Istu pesmu obradila je i grupa JNA. Ustvari, prema njenim taktovima napisala reči koje opisuju fudbalsku utakmicu.
U trenutku kada je seo u jednu od fotelja u Štark Areni, Vilijama Mozlija iznenadili smo predlogom.
– Volela bih da Vam pustim jednu pesmu.
Širom otvorene oči i kratak odgovor:
– Okej!
Verovatno se pitao: „Šta sad ona hoće?!”. Razgoračene oči uskoro je zamenio osmeh. Pomalo tužan. Ali, osmeh. Jer – sve je imalo poentu. Vrlo jasnu. I lako smo došli do nje.
Istina, moralo je malo da se ubrzava, kako bi došli malo jasniji taktovi. Uz malu asistenciju, ali preko „Samo za tebe srce mi kuca”, Mozli je uspeo da čuje „You are my sunshine, my only sunshine…”
Nezvanična himna Luizijane. Države u SAD iz koje dolazi jedan od omiljenih igrača navijača Partizana. Kažu i jedna od najsiromašnijih. Gde – baš kao što kaže ova pesma – nebo ume da bude sivo. I gde leži odgovor na pitanje – kako je Mozli tako lako postao omiljen među navijačima tima iz Humske.
Jer – u Luizijani je sve borba. Onakva kakvu na svakoj utakmici viđamo kada je Mozli u pitanju. Zbog koje je zaslužio da mu hiljade ljudi, gotovo na svakom meču, glasno uzvikuju ime.
– Svaki put kada se to dogodi, emocije me jednostavno preplave. Kad čuješ kako ti ljudi uzvikuju ime… To čoveka može da dovede do suza – priznao je Mozli.
Posebno jer…
– U mestu u kome sam rođen, mnogo ljudi ne može ni da sanja da će dobiti ovakvu priliku – naglasio je Partizanov centar.
Nedavno je Andrea Trinkijeri, trener Partizana, rekao kako od njegovih igrača očekuje da igraju za ime koje im piše na dresu. Ali ono ispisano na grudima, ne na leđima. Kod Mozlija je to vrlo povezano. Igrajući jako za to što mu piše na leđima, on sebe daje i klubu. Shvata da jedno bez drugog ne može.
Najbolji opis svega pronašli smo na terenu. Onaj detalj kada Mozli prosto otima loptu iz ruku igrača Igokee, prosleđuje je Redingu, koji baca pas preko celog terena… Nije poenta u toj akciji, koja jeste bila spektakularna. Koliko u želji da bukvalno otme tu loptu… I ona ima „korene” u Luizijani.
– Moraš da želiš više od drugih. I moraš da izađeš na teren i to pokažeš. Ne možeš da igraš meko. Da sam bio mekan, verovatno bi mi tada i svaki sledeći put, uzeli lotpu. To ne sme da se dogodi. Potrudio sam se da mu stavim do znanja da loptu želim više od njega. Od svih!
Sve ovo može da bude i jedna ozbiljna metafora. Životna metafora! Jer – okolnosti i te kako mogu da utiču na to kakav će neko igrač postati.
– Znam odakle sam krenuo i da je ovo moja šansa da napravim bolji život za mene i za moju porodicu. To je ono što imam na umu svaki put kad izađem na teren. Želim da napravim korak više. I zato se trudim da igram jako, onako kako se igra tamo odakle sam. Kako bi i mojoj porodici bilo bolje.
A kada je tako…
– Navijači vole da vide igrača koji se trudi. I – kad osete koliko veliku želju za pobedom ima, to kao da upali neku iskru. Prosto vide da zajedno mogu da urade velike stvari.
To je ono što se upravo dešava između Mozlija i navijača Partizana. A dešavalo se i ranije.
Iz Luizijane je i Lester Bo Mekejleb. Još jedan momak koji je lako osvojio srca navijača. Baš kao i njegov sunarodnik.
– Čuo sam za njega, ali ne poznajemo se lično – uzvratio je Mozli.
Veza je više nego očigledna. Ta borba zbog koje su tako lako postali omiljeni.
– S obzirom na to odakle dolazimo, verovatno smo bili u sličnoj situaciji. I zato želimo da igramo jako. Jer, ovakve šanse se ne dešavaju mnogima tamo odakle mi dolazimo. Verovatno je to veza koju vidite između nas.
Sličnost je i u nadimcima – Bo i Mo… Konačno opet osmeh na licu Mozlija…
– Da, da – uzvratio je.
Da ih spojimo u jedan – Partizanove legende iz Luizijane.
– Uuuu, to bi bilo sjajno – uzvratio je pa potpuno spontano „upropastio” unapred pripremljeni scenario. Jednostavno je preskočio nekoliko pitanja…
– Voleo bih da ostanem ovde nekoliko godina. Mislim da bi i navijači to voleli.
Već posle par meseci ta priča je izašla u javnost. I to – ni manje ni više, nego od strane predsednika kluba, Ostoje Mijailovića. Sada je više nego jasno da je želja obostrana.
– Volim sve u vezi ovog kluba. Tim, stručni štab, navijače… Sve ovo je vrlo dobra situacija za mene.
Vratili smo se zemljaku – Bou – on je obožavao Beograd. Često se vraćao u srpsku prestonicu. Možda je i sada ovde. Prva reakcija na pitanje – šta misli o našem gradu – bila je dovoljna za zaključak – Bo i Mo su i po tome slični.
Uživamo ovde! I ja i moja porodica. Grad je lep, dosta toga tek treba da istražimo. Sviđa mi se i to što skoro svi govore engleski, lakše komuniciramo i snalazimo se. Sigurno ćemo se vraćati ovde.
Šta je to što mu se posebno dopada…
– Lično, mnogo volim da gledam filmove. I često idem u bioskop. Dok moja supruga voli da istražuje i vidi različite stvari. Zajedno sa sinom, često je u muzejima. Sada nisu tu, ali kada se vrate, i kada bude lepše vreme, više ćemo obilaziti grad, možda otići i van grada, kako bismo videli što više i bolje se upoznali sa svime.
Opet – Luizijana. Nije tajna da različiti krajevi u SAD, „proizvode” i različite stilove košarke.
– Kad tako gledate, mi sa juga igramo više fizičku košarku. Sa dosta kontakta. Poznatiji smo po američkom fudbalu. Zato je meni sada lako da igram fizički jako, pa i da nadoknadim neke nedostatke koje imam.
Na primer…
– Za „peticu” sam nizak. Retko vidite nekog moje visine da igra na toj poziciji.
Još nešto – za razliku od ostalih, posebno tih „andersajz” centara, Mozlija nećemo videti kako se izvlači ispod koša i šutira.
– To nikada nisam bio ja.
Već…
– Od kako sam počeo da igram košarku, bio sam zadužen za odbranu. Onaj koji unosi energiju. Mogu da se izvučem i šutnem, ali osećam se komotnije pod košem, kada sam u piku… Igra se jeste promenila. Visoki igrači sve više šutiraju spolja. Ali, tako meni olakšavaju posao. Ostave me samog na skoku.
Iako svojim potezima zaista menja energiju na terenu – svedoci smo bili kako jednom rampom ili ofanzivnim skokom potpuno promeni tok utakmice – Mozli je na terenu nekako tih. Za razliku od – recimo kapitena Novice Veličkovića, ili sunarodnika Rašona Tomasa…
Rašon proslavlja gotovo svaki potez, mene ćete retko videti da pokazujem emocije na terenu, pa zajedno napravimo dobar balans – uzvratio je uz osmeh.
Dosta ozbiljnije…
– Volim da proslave ostavim za kraj, kako bih ostao fokusiran na utakmicu.
Uostalom…
– Nemam vremena da slavim, moram brzo da se vratim u odbranu – dodao je uz široki osmeh.
Ali, zato kada je na klupi…
– Tada sam najglasnija „čirlidersica” – dodao je ne prestajući da se smeje.
Negde baš u tom trenutku, u Areni se pojavio Dušan Miletić. I „oplemenio” pitanje. Recimo – Mozli, ali i ostatak klupe Partizana, veoma burno proslavlja svaki dobar potez mladog centra. Kakvo je, recimo, bilo njegovo zakucavanje protiv Igokee.
– Isto je i na treninzima – uzvratio je ponosno Mozli. – Znam koliko radi i da je svaki dan sve bolji. I kada vidim da je ostvario nešto dobro, osetim se kao kad stariji brat vidi mlađeg da je uradio nešto posebno.
Za kraj – pre nego što je došao u Partizan, da li je mogao i da zamisli da će prva četiri meseca izgledati ovako? Ceo paket! NJegove igre, ljubav navijača, klub…
– I pre nego što sam došao, gledao sam klipove sa utakmica i znao sam kako izgleda podrška navijača. Da će uvek da ti stave do znanja šta misle. Što se tiče mojih igara, znao sam šta mogu, pričao sam sa trenerom. I on mi je rekao da zna koliko ja mogu i da samo želi da odigram svoju ulogu. Kad je tako, onda se osećam komotno i ono što imam, mogu i da pokažem.
Ukratko…
– Ovo je bio dobar izbor. Za mene i za Partizan.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
