Rasim Ljajić je u razgovoru za Sportski žurnal izneo verziju događaja koja bi u drugačijim okolnostima bila neprijatna za bilo koju upravu: uprava Partizana ostaje ne toliko zato što je uverila sve u svoj plan, koliko zato što se, kako je sam rekao, „javnost uplašila“ ko bi mogao da dođe. To je iskren okvir, ali i okvir koji Humsku ostavlja na tananoj granici između stabilnosti i inercije.
Rok 14. septembra i procedura koja postoji, ali ne diše
Ljajić je precizirao administrativni deo. Rok za podnošenje kandidatura je 14. septembar, komisija proverava uslove, a ako se pojave kandidati, Skupština kluba biće zakazana u terminu između 21. i 25. septembra, tokom reprezentativne pauze.„
Ako se pojave kandidati, zakazaćemo Skupštinu kluba u terminu između 21. i 25. septembra, tokom pauze u prvenstvu. Ljudi će moći da se izjasne i ko god želi da se kandiduje i ispunjava uslove, može to da uradi. Procedura je jasno predviđena Statutom. Medijske kandidature su možda zanimljive, ali ne znače ništa“, rekao je Ljajić.
Poruka je jasna: procedura postoji, ali se od nje ne očekuje mnogo. Posle „referenduma“ sa tribina tokom revanša s Hetafeom, gde su Grobari stali uz Sašu Ilića i čelnike, prostor za bilo kakav ozbiljan izazov je praktično zatvoren. Neko ko bi pokušao, prvo bi morao da prođe pored severa. To retko ko traži.
Ostavka koja je više bila poruka nego odluka
Ljajić je pojasnio i logiku ponude ostavke posle lošeg starta sezone. Kaže da je motiv bio da se sačuva stručni štab i Saša Ilić, jer Partizan ne sme ponovo da uđe u ciklus privremenih rešenja.
„Bilo nam je važno da sačuvamo stručni štab. Ako bi neko trebalo da ide, najmanja je šteta da to budemo mi. Promenili smo već nekoliko trenera. Partizan ne sme da radi tako. Privremena rešenja nisu dobra stvar“, naveo je predsednik kluba.
Ovaj deo je odbranjiv. Serija promena trenera u prethodnom periodu jeste ostavila trag i argument da se stane, umesto da se nastavi po istom šablonu, ima logiku. Ali tu se pojavljuje suptilna razlika: ostavka koja je unapred računala da će biti odbijena teško se može tretirati kao klasičan gest odgovornosti. Više liči na proračunatu poruku ka navijačima i medijima, koja je, sudeći po ishodu, radila kako je zamišljena.
„Strah od alternative“ kao glavni argument
Najzanimljiviji, i urednički najbitniji, deo Ljajićevog izlaganja je onaj o „trećem prelomnom trenutku“.
„Treći momenat koji je uticao na naš drugačiji stav bile su najave i licitiranja ko bi mogao da dođe u Partizan. Možda je to i ključna stvar. Javnost se uplašila kada je videla ko su mogući kandidati. Svi su skočili da nas mole da ostanemo“, rekao je Ljajić.
Ovo je iskrena, ali dvosekla rečenica. Priznati da glavni argument za ostanak nije plan, nego strah od onoga što stoji sa druge strane, znači priznati da klub živi u režimu manje štete, a ne velike vizije. Za Partizan, koji istovremeno pokušava da sačuva stručni štab i stabilizuje sportsku priču, to je funkcionalan argument. Nije, međutim, argument na koji se dugoročno može oslanjati.
Manrike, Lima i brojka od 20,86 miliona
Sportski deo priče je konkretniji. Ljajić je najavio da bi dolaskom levog beka Kristijana Manrikea i štopera Sidnija Lime prelazni rok trebalo da bude zatvoren, uz mogućnost reakcije ako se ukaže „lepa prilika“. Odbrambena linija, dakle, dobija dve tačke na koje se računa; da li će to biti dovoljno za Superligu, videćemo kroz kolo-dva.
Finansijski deo je onaj koji će navijači duže pamtiti. Predsednik je izneo cifru: „Prihod od transfera u 2026. je 20.865.000 evra“, sa napomenom da su u ovu grupu, uz prodaje, ušle i pozajmice. Spisak je dug – Grimaldo, Zubairu, Karabeljov, Ovusu, Andrej Kostić, Mujakić, Arijaga, Dragojević, Ugrešić, Roganović, kao i trener Srđan Blagojević.
Ovo su dobre vesti za likvidnost, i loše vesti za nostalgiju. Model Partizana ostaje isti – prodaje se da bi se disalo. Pitanje nije da li to funkcioniše u kratkom roku, jer očigledno funkcioniše. Pitanje je koliko sportski projekat može da bude ambiciozan kada svaka bolja sezona istovremeno znači i najavu odlazaka.
Šta ovo ostavlja Partizanu
Klima u Humskoj se, kako Ljajić kaže, promenila. Uprava ostaje, Saša Ilić ostaje, dva pojačanja su na putu, kasa je puna koliko treba da bude „mirno neko vreme, makar do zime“. Sve to jeste stabilnost, ali stabilnost specifičnog tipa – ona koja je izborena više odsustvom ozbiljne alternative nego snagom sopstvenog plana.
Zato ovo nije trenutak za trijumfalizam, ali ni za novu buru. Sledeće nedelje daće mnogo jasniji odgovor od svakog saopštenja: rezultati u Superligi, uigravanje odbrane sa Manrikeom i Limom, i način na koji Saša Ilić uspeva da pretvori podršku tribina u konkretnu igru. Ako se to poklopi, Ljajićeva teza o „dugoročnom rešenju“ dobiće težinu. Ako ne, „strah od alternative“ kao politički argument ima kratak rok trajanja.
